О тегобама слушају 23 секунде

Пре него што пођу код лекара пацијенти могу да направе концепт и избегну преопширност у описивању тегоба, а могу и без устручавања да запишу шта им лекар говори или да затраже објашњење за све што нису разумелиШта су све хтели да питају лекара неки се сете тек када изађу из његове ординације. Људи се лекару обраћају када не могу сами да се изборе са тегобама које им представљају сметњу у свакодневном животу, а тада се углавном осећају слабо и обесхрабљено. За болесну особу је сваки одлазак код доктора стресна ситуација. Како најбоље искористити време предвиђено за преглед и како превазићи могуће несугласице на релацији пацијент – лекар, објашњава професор Медицинског факултета др Нада Костић, интерниста, ендокринолог.

1. Како се формално може описати комуникација између лекара и њихових пацијената?

Постоји више модела који објашњавају овај однос. Једно време био је устаљен модел „родитељ-дете”, где се лекар постављао као ауторитет, који је на основу свог знања и искуства могао да процени шта је за пацијента добро. Потпуна супротност је потрошачки модел. Моћ је прешла код пацијента: он одлучује код којег лекара ће да се лечи за свој новац. Слабост овог модела је што лекари увек угађају пацијенту, јер је „купац увек у праву”, губећи професионални интегритет. Савремени начин промовише партнерски модел.

2. Зашто долази до несугласица у односима између лекара и пацијената?

Тешко је одговорити ко је више крив – лекар или пацијент. Пацијент зависи од помоћи лекара и стога је више рањив, па и мање спреман за конфликт. Највећи конфликт у пракси настаје када лекар покушава да наметне ауторитативни модел пацијенту из потрошачког модела. Само је партнерство и узајамно поштовање пут до доброг третмана. Конфликти могу настати и приликом заказивања прегледа, због дугих листа чекања, али и лоше организације и неколегијалних међусобних односа лекара који се „преломе” преко леђа пацијената. Заштитник права пацијената није испунио очекивања и више је бирократска мера.

3. Колико је оправдан страх од „белог мантила”?

За пацијента је сваки одлазак код лекара стресна ситуација, јер од њега се очекује да говори о стварима које се доживљавају као приватне или интимне. Ма колико изгледало банално да се каже, већина пацијената је у тим тренуцима интелектуално спутана, што може утицати на разговор и податке које даје лекару. Неки се сете шта су хтели да кажу доктору тек када изађу из његове ординације. Да се та врста непријатности савлада уведена су право на приватност података, право на здравствену заштиту, слободан избор лекара, достојанствено поступање током здравствене услуге... Ова права морају да буду поштована.

4. Имају ли данас људи поверење у лекаре?

Због појединаца који јуре каријеру и новац, поверење у лекаре слаби, а из државних у приватне здравствене установе пребацују се они који се жале на лошу организацију. Пацијенти који отворено показују неповерење и не либе се да расправљају о условима лечења добију етикету да су „тешки”.

5. Да ли је време предвиђено за преглед код специјалисте довољно или би га требало продужити?

Време одређено за преглед једног пацијента било би довољно када би код нас, као свуда у развијеним земљама, на компјутерима радило посебно особље. Лекар не треба да губи време пишући упуте и извештаје. На жалост, и поред добро осмишљених програма, код нас и даље пацијенти са собом носе „дебеле” фасцикле са налазима послаганим по хронолошком реду из којих лекар добија увид у здравствено стање и одлучује шта ће даље да предузме у лечењу пацијента.

6. Да ли пацијенти треба да кажу како реагују на лек или да ћуте и трпе?

Лекару је важно да добије што више, наизглед чак безначајних података, јер могу бити важни. Обавезан је да прати и како његов пацијент реагује на лекове које узима, јер и ту може бити узрок тегоба. Код тешких болести и терапија може изазвати нежељене ефекте.

7. Колико често треба поновити анализе и вршити контролне прегледе?

Зависи од болести. Налази се понављају када су стари или непотпуни. Ако је, рецимо, хипертензија у акутној фази код лекара треба ићи чешће, а како је пацијенту боље прегледе треба проредити – у хроничним случајевима на шест месеци до године дана, уз могућност да пацијент буде примљен без чекања уколико се не осећа добро.

8. Колико треба да траје разговор о здравственим тегобама са лекаром?

Сада је постало важно бити стручан, обучен, имати савремене апарате. За разговор, а посебно разумевање, нема се времена! Имају право пацијенти који се жале кад их лекар погледа у лету, јер тада ни његова стручност, ни титуле, ни искуство не помажу. Зато и настоје да се лече само код неког ко је спреман да им посвети више пажње. Лекар треба да одговори на питања са којима пацијент долази и да препоручи лек за његове тегобе. Не би требало да прекида пацијента док не заврши реченицу. Али, студије показују да је лекарима тешко да слушају. Око седамдесет одсто лекара прекида пацијенте након 23 секунде приче. Када је пацијентима допуштено да своје приче изнесу до краја испоставило се да су, у просеку, говорили само шест секунди дуже.

9. Да ли се вишак пажње лекара може „купити” поклоном?

Пацијент захваљује лепом речју и препородом. Лекар не сме да узима новац и поклоне и када му се нуде. То се мора контролисати и строже кажњавати. Али, борба против корупције даће резултате само када лекари буду добро плаћени. Зато прво морамо оздравити као друштво.

10. Да ли треба променити лекара чијим односом нисмо задовољни?

– Сасвим је у реду да пацијент промени лекара ако му дотични не улива поверење. Али, ако то стално ради, мораће сваком следећем испочетка да објашњава своју ситуацију. Зато би пацијенти требало да иду код истог лекара, ако је то могуће. Истраживање је показало да људи који имају „свог” лекара имају и много веће успехе у лечењу. Зато је неопходно увођење новог закона о здравственој заштити и осигурању у којем би било предвиђено да обавезно осигурање покрива и трошкове лечења код приватног лекара