Постоји ли још ДС

Грађански протести који се од децембра прошле године одржавају у Београду открили су, по закону поларизације, суштинску линију поделе у данашњој Србији; реч је, наравно, о ставу грађана према питању Косова и ЕУ интеграцијама. Да је питање демаркације оно суштинско питање подела, показало се недавно у Орашцу, приликом обележавања Дана државности, где су припадници покрета „Наши” и „Двери” извиждали премијерку Брнабић док је држала говор, уз повике „Издали сте Косово”.

Опасност да антиевропска опозиција преузме позитивну грађанску енергију протеста све је извеснија. Са сваким даном који прође у одбијању учесника протеста да јасно формулишу своје захтеве расту и изгледи да ће, у њихово име, то учинити опозиција из задњих редова колоне, окупљена у антиевропском блоку, са стожерном СзС у центру. Стратегија њихове борбе је једноставна: денунцирати актуелну власт по сваку цену, макар и кроз бојкот скупштине (као приликом недавне посете словеначког  премијера Пахора) или се жалити пред европским институцијама, оправдано или не (као да овима није јасно да је њихов коначни циљ заправо одустајање од ЕУ).

Питање које се овде само од себе намеће јесте следеће: шта у свему томе ради ДС? Шта се догодило са овом странком, некада предводницом проевропских снага и главним покретачем друштвених реформи, која данас скрушено седи негде у запећку опозиционе коалиције, на истој клупи са Дверима, чије идеолошке вредности увелико дели и подржава? Пут растакања и деградације ДС, познато је, траје још од убиства премијера Ђинђића, „последњег политичког лидера који је, из мањинске позиције, покушао да мења земљу” (С. Поповић). Након низа катастрофалних потеза Бориса Тадића у правцу популистичког национализма и тобожњег националног помирења (бесмислени слоган „И Косово и Европа”; изгласавање преамбуле Устава; изједначавање „два бола”, оног за Ђинђићем и оног за Милошевићем; доношење резолуције о Сребреници из које је избачена реч геноцид; Декларација о националном помирењу са СПС-ом; рехабилитација Драже Михаиловића), на изборима  од 2012. гласачи ће препознати оно у шта се ДС с временом претворио – у својеврсни интересни картел – те ће му, у складу с тим, ускратити поверење, одбивши да гласају за „мање зло”.

Но ни ту није крај недаћама које су задесиле ову странку. Интерним махинацијама ДС ће доспети у неку врсту дужничког ропства према бившем председнику странке Ђиласу, који ће, у својству главног повериоца, неформално преузети странку, иако званично под вођством Зорана Лутовца. У најкраћем, сведоци смо данас да је ДС у потпуности изгубио свој идентитет, пре свега идеолошко опредељење и своје негдашње проевропско лице. И шта се с тим у вези дешава, је ли неко од бивших сабораца ДС и грађанских активиста подигао свој глас? Шта каже на све то стара гарда ДС, Драгољуб Мићуновић, Гордана Чомић, Вида Огњеновић, Шутановац? Како се осећају појединци из председништва ДС који добро памте онај октобарски дан 2010, када је, током Параде поноса, било запаљено седиште њихове странке у Крунској, да би данас лежерно седели раме уз раме са тим истим паликућама, као да се ништа није десило? Шта је са оним ДС-ом који представља „матицу и барјактара демократије у Србији”, како га је назвао Мићуновић колико прошле године, на прослави 28 година од обнављања деловања ДС? Да ли се и данас ова странка може подичити тиме како се од свих напада брани Повељом Уједињених нација, којом се гарантује право на љубав и слободно удруживање? Зар се Двери икако могу подвести под одредницу „љубав и слободно удруживање”? Изузев ако се историја не понавља, па су данас Двери добар коалициони партнер исто као што је то својевремено био и Коштуничин ДСС, коме је 2007. ДС, са Тадићем на челу, омогућио да буде кандидат за председника владе.

И, на крају, све оно замешатељство око седишта ДС-а на Теразијама које им је Ђилас недавно преузео, уклонивши препознатљиви жуто-плави лого испред улаза по којем је ДС годинама био познат, а који је у свести грађана представљао асоцијацију на ЕУ; налепница на том логу је и налепница преко ЕУ.

Истинске линије поделе, и данас као и некад, леже тамо где се захтева изричит одговор на питање: јесте ли за Европу или не, јесте ли за Србију на истоку или западу? На делу је стварање широког антиевропског фронта, који се добрим делом ослања на замах актуелних грађанских протеста. Ко то не види и ко не види да се ДС одавно престројио међу те снаге, тај је слеп или одвећ лаковеран.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа