Пастири силованих овчица

Поводом текста „И добри Хомер погреши”, „Политика”, 29. фебруар

Поштовани Илија Радуловићу,
За почетак да кажем да ме ласкања више нервирају него што су ми угодна. Нисам „један од највећих светских новинара” као што Ви свакако нисте један од највећих српских адвоката. Манте ме латинских цитата, научите да се каже да се неко ИЗВИНИО а не ИЗВИНУО.

Толико о правопису, а сада о Вашем тексту. Понети професионалном жељом, ваљда и хонораром, да браните Његово преосвештенство Василија Качавенду, тврдите да све оптужбе о срамном понашању и блудничењу са малолетним дечацима овог владике СПЦ падају у воду зато што се онај који их је јавно изрекао и објавио, отац Серафим (световно име Бојан Јовановић), покајао и ИЗВИНУО 2010. па поново 2018. године.

Можда је пожелео да заборави шта је све видео а потом описао у књизи „Мафија у цркви” из 2014. или сведочио на телевизији шокирајући јавност. Можда је због личног мира, без претњи, притисака или уцена, повукао своје оптужбе. Можда је на њега (привремено) деловала епитимија Светог синода по којој је некадашњи ђакон близак владици  зворничко-тузланском Василију лишен свештено-монашког чина и враћен у ред световњака.

Да ли неко сем по службеној дужности заиста верује да је све било фантазмагорија „псеудо-Серафима? Зашто се, то не помињете, Бојан Јовановић поново предомислио и жели да сведочи на процесу који се против СПЦ отвара у Лондону због педофилије њених свештеника, не само владике Василија.

Због тога сам и поставио питање: зашто СПЦ нема снаге да санкционише грешно понашање било кога под скутом Цркве, посебно неког од владика? Како је могуће да владика Василије каже да „мирно спава”? Зашто ћемо до истине морати преко Лондона, а не уз помоћ Светог синода СПЦ?

За проблем на који сам указао не требају ми Ваши записници. Нека Свети синод одговори зашто заташкава најпорочније понашање својих високодостојанственика. Нека саслуша не Вас, не мене, него дечаке који су СИЛОВАНИ.

С поштовањем,

Бошко Јакшић

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа