Историја се понавља

Поводом недавних догађања и расправа у вези са забраном уласка у братску нам Црну Гору, хтео бих да подсетим на један сличан случај који се десио много раније, а одражава сличну политичку психологију и представља једну невеселу константу у понашању актуелних власти.

Навешћу пример великог и чувеног Марка Миљанова, који то сликовито илуструје. Наиме, након што је грубо ражалован, и кад га је књаз Никола отерао у пензију (без пензије) и поред свих немерљивих заслуга, Марко Миљанов на наговор пријатеља (и учитеља) Т. Ораовца, у својим Кучима на Медуну мукотрпно приону да своје богато искуство преточи у књиге. Марко је то и учинио и ратничком руком написао неколико књига. Али, након тога се појавио проблем. Сујетни књаз Никола за време своје дуготрајне апсолутистичке владавине није дозвољавао да се прештампа ни Његошев „Горски вијенац”, а камоли да се штампају књиге „полуписменог” Марка, за кога иначе Црњански тврди да је био бољи писац као самоук, него књаз као француски ђак. Тада се требало само књазу дивити. Тако је Марко, иако већ оболео, морао, како каже, за Биоград, где су му уз свесрдну помоћ пријатељи штампали „Примере чојства и јунаштва”. Поводом тога, честити Марко пише свом куму: „Шта да ви причам за моје весеље кад ми браћа Срби почеше доносити табаке штампаних књига да читам у постељи”.

Не знам да ли је књаз самодржац забранио улазак (повратак) чувеном ратнику-писцу, или је био толерантнији од неких каснијих демократских главара. Да је среће да и данас имамо једног оваквог горостаса, макар и овде, у изгнанству. Ваљало би.

П. С. Кад је једном приликом пред биљардом књаз добацио, алудирајући на лепо обучене главаре, да су вероватно велики пљачкаши, Марко му је одговорио: „Нијесмо, господару, но мали. Мали смо спрам тебе!” Он рече и претече, а тада се за то губила глава.

Томица Бабић, 
Београд