ЕУ и мировни споразум о КиМ

Ако је основно стратешко опредељење Србије – улазак у Европску унију, а основни услов за то – успостављање мировног споразума Београда и Приштине, каква је онда улога ЕУ у том процесу, осим вербалне стимулације? Скоро никаква, судећи према немуштим изјавама  високе представнице за спољну политику и комесара за придруживање и степовању ЕУ по америчким нотама. Покушајмо да пронађемо значајнији интерес и мотиве за активнију улогу ЕУ у мукотрпном мировном процесу за Косово и Метохију.

У књизи „Српски национални интерес” (април 2018), наше постављање у процесу преговарања о КиМ сам дефинисао на следећи начин: „Пред форумима Европске уније, наша дипломатија и органи Републике Србије, треба стално и чврсто да  заступају следећи став: У циљу траженог усклађивања наше унутрашње и спољне политике са политиком ЕУ, прихватамо да принцип који ЕУ утврди и примени по питању покушаја отцепљења Каталоније и других сличних ситуација, применимо и на случај Косова и Метохије.”

Да ли је овај став плод моје геополитичке наивности, неискуства, нереалности или покушај добијања на времену, пре него се ухватимо у коштац са озбиљним проблемом? Међународни односи и геополитика су моја струка, а у три наврата сам био и дипломата у Западној Африци, Бечу и Паризу. Дакле, не може се говорити о наивности и неискуству. Па о чему се онда ради?

ЕУ има озбиљан, системски и принципијелно нерешен проблем сецесионизма и будућих, најављених сецесионизама у државама чланицама. Упркос томе, ЕУ чак и не покушава да се о томе принципијелно одреди.

Каталонија ни изблиза није решен проблем унутар Шпаније, али ни у односу других чланица ЕУ према њему. ЕУ је у чланство примила грчки део Кипра и преговара да га обједини са отцепљеним турским делом (представници ЕУ користе израз „као болесника и не желе друге болеснике са тим симптомима”, мислећи на Србију). Притом је Турска, која се оштро противи поновном уједињавању Кипра и звецка оружјем поред потенцијалних нафтних бушотина у кипарским водама, у процесу преговарања за улазак у ЕУ, који се изгледа никада неће догодити. Белгија је у дугогодишњој опасности од распада на три дела, фламански, валонски и сам Брисел, иако је у њој седиште ЕУ и НАТО-а. Брегзит и будући положај Северне Ирске, која никада није одустала од жеље да се уједини са братском Републиком Ирском, још дуго ће оптерећивати ЕУ, али и будуће односе са отцепљеном Британијом. Еди Рама и Република Албанија, у процесу преговарања за улазак у ЕУ, јавно саопштавају да желе обједињавање Албанаца из Албаније, Косова, Северне Македоније и грчког Епира, што изазива огромне фрустрације и потенцијалне сукобе поменутих земаља. Северна Македонија је одавно располућена на западни албански део и остатак територије на који, наизглед стидљиво, полажу наде бугарски националисти. Проблем потенцијалног сецесионизма тиња одавно и на Корзици, у француској и шпанској Баскији које желе уједињење, француској Бретањи, али и на северу Италије, румунској Трансилванији, а може се потпалити и у Тиролу, па чак и у стабилним скандинавским земљама Шведској и Финској. Наравно, све то зависи од принципијелно успостављеног односа ЕУ и њених институција према потенцијалном проблему сецесионизма и покушаја оснивања нових националних држава, проблема који су настали историјским споразумима и вештачки успостављаним границама. Сваки договор о будућем решавању тог проблема може имати последице и домино ефекат на поменуте етничке групе и делове народа ван матичних држава или без њих. Како онда то решавати? То је и могућа нада за решавање нашег проблема са Приштином – будућег статуса КиМ и положаја српског народа и српске својине, културне и историјске баштине на њему.

ЕУ би требало да реафирмише најављени, па скоро заборављени програм Европа региона. Више од тога, ЕУ би морала да донесе одлуку да ће све поменуте проблеме решавати у оквиру Уније – истовременим примањем у чланство држава и региона који имају такве проблеме. Али, под стриктним условом обавезујућег прихватања пуног поштовања европских стандарда о људским, националним, економским и другим правима. Од држава које су у сукобу или од страна у преговорима о сецесионистичким тежњама. На тај начин би се садашње тензије постепено смириле, до споразума би могло доћи и обезбедити све оно што би сецесијом било угрожено. Овако, подржавање једног, а оштро политичко и насилно спречавање другог сецесионизма, само изазива нове сукобе у оквиру ЕУ и угрожава њен опстанак. И охрабрује сецесионисте у њиховим тежњама. Али све док је ЕУ у служби политике САД и гура проблеме потенцијалних сецесионизама под тепих, бићемо сведоци лаганог обрушавања ове значајне европске грађевине.

Редовни професор универзитет

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа