EU i mirovni sporazum o KiM

Ako je osnovno strateško opredeljenje Srbije – ulazak u Evropsku uniju, a osnovni uslov za to – uspostavljanje mirovnog sporazuma Beograda i Prištine, kakva je onda uloga EU u tom procesu, osim verbalne stimulacije? Skoro nikakva, sudeći prema nemuštim izjavama  visoke predstavnice za spoljnu politiku i komesara za pridruživanje i stepovanju EU po američkim notama. Pokušajmo da pronađemo značajniji interes i motive za aktivniju ulogu EU u mukotrpnom mirovnom procesu za Kosovo i Metohiju.

U knjizi „Srpski nacionalni interes” (april 2018), naše postavljanje u procesu pregovaranja o KiM sam definisao na sledeći način: „Pred forumima Evropske unije, naša diplomatija i organi Republike Srbije, treba stalno i čvrsto da  zastupaju sledeći stav: U cilju traženog usklađivanja naše unutrašnje i spoljne politike sa politikom EU, prihvatamo da princip koji EU utvrdi i primeni po pitanju pokušaja otcepljenja Katalonije i drugih sličnih situacija, primenimo i na slučaj Kosova i Metohije.”

Da li je ovaj stav plod moje geopolitičke naivnosti, neiskustva, nerealnosti ili pokušaj dobijanja na vremenu, pre nego se uhvatimo u koštac sa ozbiljnim problemom? Međunarodni odnosi i geopolitika su moja struka, a u tri navrata sam bio i diplomata u Zapadnoj Africi, Beču i Parizu. Dakle, ne može se govoriti o naivnosti i neiskustvu. Pa o čemu se onda radi?

EU ima ozbiljan, sistemski i principijelno nerešen problem secesionizma i budućih, najavljenih secesionizama u državama članicama. Uprkos tome, EU čak i ne pokušava da se o tome principijelno odredi.

Katalonija ni izbliza nije rešen problem unutar Španije, ali ni u odnosu drugih članica EU prema njemu. EU je u članstvo primila grčki deo Kipra i pregovara da ga objedini sa otcepljenim turskim delom (predstavnici EU koriste izraz „kao bolesnika i ne žele druge bolesnike sa tim simptomima”, misleći na Srbiju). Pritom je Turska, koja se oštro protivi ponovnom ujedinjavanju Kipra i zvecka oružjem pored potencijalnih naftnih bušotina u kiparskim vodama, u procesu pregovaranja za ulazak u EU, koji se izgleda nikada neće dogoditi. Belgija je u dugogodišnjoj opasnosti od raspada na tri dela, flamanski, valonski i sam Brisel, iako je u njoj sedište EU i NATO-a. Bregzit i budući položaj Severne Irske, koja nikada nije odustala od želje da se ujedini sa bratskom Republikom Irskom, još dugo će opterećivati EU, ali i buduće odnose sa otcepljenom Britanijom. Edi Rama i Republika Albanija, u procesu pregovaranja za ulazak u EU, javno saopštavaju da žele objedinjavanje Albanaca iz Albanije, Kosova, Severne Makedonije i grčkog Epira, što izaziva ogromne frustracije i potencijalne sukobe pomenutih zemalja. Severna Makedonija je odavno raspolućena na zapadni albanski deo i ostatak teritorije na koji, naizgled stidljivo, polažu nade bugarski nacionalisti. Problem potencijalnog secesionizma tinja odavno i na Korzici, u francuskoj i španskoj Baskiji koje žele ujedinjenje, francuskoj Bretanji, ali i na severu Italije, rumunskoj Transilvaniji, a može se potpaliti i u Tirolu, pa čak i u stabilnim skandinavskim zemljama Švedskoj i Finskoj. Naravno, sve to zavisi od principijelno uspostavljenog odnosa EU i njenih institucija prema potencijalnom problemu secesionizma i pokušaja osnivanja novih nacionalnih država, problema koji su nastali istorijskim sporazumima i veštački uspostavljanim granicama. Svaki dogovor o budućem rešavanju tog problema može imati posledice i domino efekat na pomenute etničke grupe i delove naroda van matičnih država ili bez njih. Kako onda to rešavati? To je i moguća nada za rešavanje našeg problema sa Prištinom – budućeg statusa KiM i položaja srpskog naroda i srpske svojine, kulturne i istorijske baštine na njemu.

EU bi trebalo da reafirmiše najavljeni, pa skoro zaboravljeni program Evropa regiona. Više od toga, EU bi morala da donese odluku da će sve pomenute probleme rešavati u okviru Unije – istovremenim primanjem u članstvo država i regiona koji imaju takve probleme. Ali, pod striktnim uslovom obavezujućeg prihvatanja punog poštovanja evropskih standarda o ljudskim, nacionalnim, ekonomskim i drugim pravima. Od država koje su u sukobu ili od strana u pregovorima o secesionističkim težnjama. Na taj način bi se sadašnje tenzije postepeno smirile, do sporazuma bi moglo doći i obezbediti sve ono što bi secesijom bilo ugroženo. Ovako, podržavanje jednog, a oštro političko i nasilno sprečavanje drugog secesionizma, samo izaziva nove sukobe u okviru EU i ugrožava njen opstanak. I ohrabruje secesioniste u njihovim težnjama. Ali sve dok je EU u službi politike SAD i gura probleme potencijalnih secesionizama pod tepih, bićemo svedoci laganog obrušavanja ove značajne evropske građevine.

Redovni profesor univerzitet

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista