Напредна пољопривреда – спас за село

Акција у вези са формирањем Одбора за спас села привлачи велику пажњу. И треба је јако подржати, као покушај да се спаси пољопривреда као једна од најзначајнијих грана привреде Србије. Кад је о селу реч, један од основних циљева је свођење постојећег броја домаћинстава око 600.000 на ’прелазних’ 400.000 и даљих 200.000. Зашто?

Основни разлог је изузетно мала површина обрадивог земљишта, од једва пет хектара по домаћинству. Минимална површина за опстанак је два до три пута већа уз интензивну биљну производњу или уз сточарство. За то имамо два примера у ЕУ са сличним величинама пољопривредног земљишта: Баварска има само 90.000, а Данска око 42.000 домаћинстава.

Унапређење сточарства мора да буде подједнако важан циљ. За то постоје најмање три разлога: већа запосленост, добијање квалитетнијих производa (млеко, месо, јаја…) и обезбеђење услова за органску производњу (са редоследом извршавања по годинама).

Све ово је већ познато и у највећем броју земаља ЕУ остварено. У њима је за мање од 50 година број домаћинстава смањен за 50 до чак 70 одсто. Истовремено је вишеструко повећан квалитет живота оних који остају у селу. Квалитет живота мери се по приходима домаћинстава и по томе колико се од укупних прихода троши за исхрану. Ранији приходи од само 500 или 1.000 евра по домаћинству годишње повећани су за најмање пет пута. Трошкови за храну пали су од скоро 50 одсто дохотка на једва 10–15 процената.

Са смањењем броја домаћинстава није ни приближно ишло смањење броја села. Њихов број је, штавише, остајао скоро исти. Из тога произлази да су у селима остајали само они који су могли да опстају својим радом. На пример: уместо 100 оних са једва пет хектара, да у селу остане само трећина оних са три пута већом површином земљишта. Они убрзо, савременом техником и технологијом, чак удвоструче вредност производа по јединици површине, уз мање трошкове. Тиме и село добија услове за развој. Од друштва таква села очекују (и оправдано добијају) помоћ кад је реч о путној мрежи и обезбеђењу струје.

Све друго (школа, вртић, амбуланта, продавница…) по потреби се лакше решава у локалној надлежности. Најмања села се у том погледу везују за суседна већа, која настоје да имају све што становништво тог села треба да има. Помоћ државе није иста у свим деловима. Много је већа у рубним појасевима и на већим надморским висинама. Тиме држава обезбеђује своје граничне делове и доприноси опстанку домаћинстава која имају слабије услове за привређивање (лошије земљиште, ливаде, пашњаке или већу удаљеност од већих насеља).

Посебан државни значај има сточарство. Поред већ наведених (већа запосленост и производи вишег квалитета), све већи утицај на укупну вредност пољопривреде има обезбеђење услова за органску производњу. Опште је познато да органска производња у највећој мери зависи управо од сточарства.

Равничарски део Србије је вишеструко угрожен и због вишеструко смањеног сточарства. Највећи разлог је свакако неоправдано велики извоз житарица, од којег Србија има много већу штету него неку привидну корист. Највећа штета је стално смањење плодности земљишта, које је већ достигло веома забрињавајуће стање. Та врста штете утолико је већа што се врло тешко и споро зауставља и поправља. Поред смањења плодности на тим земљиштима се све агротехничке мере теже спроводе (обрада, заштита од поплава, смањење штета од суше…). Основни услов за поправку тих земљишта је одлука највишег органа државе кроз пројекцију развоја од чак 20 година.

Тај период је онај који захтева организовано планирање смера обнове сточарства и стварања услова за органску производњу. Неки предлози из недавне прошлости (на пример за наводњавање милион хектара или да се успостави мегаломански извоз говеђег меса) већ тада су били непромишљени за све, осим за предлагаче. Од сваке нове власти очекује се да се не залеће са сличним предлозима и да не поткопава услове за прави развој напредне пољопривреде. Треба поштовати и сазнања Одбора за село при Академији наука, у којима се наводи да без стајњака нема праве пољопривреде и да је без њега наводњавање чак погубно. Институт за ратарство Нови Сад одавно јавно истиче да је Војводина већ изгубила скоро 40 одсто хумуса и да више нема некадашњег земљишта највишег квалитета.

Акција за спасавање села са веома ангажованим министарством заиста заслужује пуну пажњу. Мора да почива на две основне поставке: стварање услова за савремену пољопривреду у целини и стварање економских услова за одржавање и опстанак села.

Тиме ће лакше опстати највећи број постојећих села, чак и ако се број активних пољопривредника јако смањи. Само такви ће бити способни да се ухвате укоштац са све строжим условима контроле порекла и квалитета производа. Таквима ће држава лакше да помогне, а они својим доприносом да помогну селу као целини. Треба само мало стручније упознати сличан развој оних на које се већ угледамо у Европи.

* Проф. др