Napredna poljoprivreda – spas za selo

Akcija u vezi sa formiranjem Odbora za spas sela privlači veliku pažnju. I treba je jako podržati, kao pokušaj da se spasi poljoprivreda kao jedna od najznačajnijih grana privrede Srbije. Kad je o selu reč, jedan od osnovnih ciljeva je svođenje postojećeg broja domaćinstava oko 600.000 na ’prelaznih’ 400.000 i daljih 200.000. Zašto?

Osnovni razlog je izuzetno mala površina obradivog zemljišta, od jedva pet hektara po domaćinstvu. Minimalna površina za opstanak je dva do tri puta veća uz intenzivnu biljnu proizvodnju ili uz stočarstvo. Za to imamo dva primera u EU sa sličnim veličinama poljoprivrednog zemljišta: Bavarska ima samo 90.000, a Danska oko 42.000 domaćinstava.

Unapređenje stočarstva mora da bude podjednako važan cilj. Za to postoje najmanje tri razloga: veća zaposlenost, dobijanje kvalitetnijih proizvoda (mleko, meso, jaja…) i obezbeđenje uslova za organsku proizvodnju (sa redosledom izvršavanja po godinama).

Sve ovo je već poznato i u najvećem broju zemalja EU ostvareno. U njima je za manje od 50 godina broj domaćinstava smanjen za 50 do čak 70 odsto. Istovremeno je višestruko povećan kvalitet života onih koji ostaju u selu. Kvalitet života meri se po prihodima domaćinstava i po tome koliko se od ukupnih prihoda troši za ishranu. Raniji prihodi od samo 500 ili 1.000 evra po domaćinstvu godišnje povećani su za najmanje pet puta. Troškovi za hranu pali su od skoro 50 odsto dohotka na jedva 10–15 procenata.

Sa smanjenjem broja domaćinstava nije ni približno išlo smanjenje broja sela. Njihov broj je, štaviše, ostajao skoro isti. Iz toga proizlazi da su u selima ostajali samo oni koji su mogli da opstaju svojim radom. Na primer: umesto 100 onih sa jedva pet hektara, da u selu ostane samo trećina onih sa tri puta većom površinom zemljišta. Oni ubrzo, savremenom tehnikom i tehnologijom, čak udvostruče vrednost proizvoda po jedinici površine, uz manje troškove. Time i selo dobija uslove za razvoj. Od društva takva sela očekuju (i opravdano dobijaju) pomoć kad je reč o putnoj mreži i obezbeđenju struje.

Sve drugo (škola, vrtić, ambulanta, prodavnica…) po potrebi se lakše rešava u lokalnoj nadležnosti. Najmanja sela se u tom pogledu vezuju za susedna veća, koja nastoje da imaju sve što stanovništvo tog sela treba da ima. Pomoć države nije ista u svim delovima. Mnogo je veća u rubnim pojasevima i na većim nadmorskim visinama. Time država obezbeđuje svoje granične delove i doprinosi opstanku domaćinstava koja imaju slabije uslove za privređivanje (lošije zemljište, livade, pašnjake ili veću udaljenost od većih naselja).

Poseban državni značaj ima stočarstvo. Pored već navedenih (veća zaposlenost i proizvodi višeg kvaliteta), sve veći uticaj na ukupnu vrednost poljoprivrede ima obezbeđenje uslova za organsku proizvodnju. Opšte je poznato da organska proizvodnja u najvećoj meri zavisi upravo od stočarstva.

Ravničarski deo Srbije je višestruko ugrožen i zbog višestruko smanjenog stočarstva. Najveći razlog je svakako neopravdano veliki izvoz žitarica, od kojeg Srbija ima mnogo veću štetu nego neku prividnu korist. Najveća šteta je stalno smanjenje plodnosti zemljišta, koje je već dostiglo veoma zabrinjavajuće stanje. Ta vrsta štete utoliko je veća što se vrlo teško i sporo zaustavlja i popravlja. Pored smanjenja plodnosti na tim zemljištima se sve agrotehničke mere teže sprovode (obrada, zaštita od poplava, smanjenje šteta od suše…). Osnovni uslov za popravku tih zemljišta je odluka najvišeg organa države kroz projekciju razvoja od čak 20 godina.

Taj period je onaj koji zahteva organizovano planiranje smera obnove stočarstva i stvaranja uslova za organsku proizvodnju. Neki predlozi iz nedavne prošlosti (na primer za navodnjavanje milion hektara ili da se uspostavi megalomanski izvoz goveđeg mesa) već tada su bili nepromišljeni za sve, osim za predlagače. Od svake nove vlasti očekuje se da se ne zaleće sa sličnim predlozima i da ne potkopava uslove za pravi razvoj napredne poljoprivrede. Treba poštovati i saznanja Odbora za selo pri Akademiji nauka, u kojima se navodi da bez stajnjaka nema prave poljoprivrede i da je bez njega navodnjavanje čak pogubno. Institut za ratarstvo Novi Sad odavno javno ističe da je Vojvodina već izgubila skoro 40 odsto humusa i da više nema nekadašnjeg zemljišta najvišeg kvaliteta.

Akcija za spasavanje sela sa veoma angažovanim ministarstvom zaista zaslužuje punu pažnju. Mora da počiva na dve osnovne postavke: stvaranje uslova za savremenu poljoprivredu u celini i stvaranje ekonomskih uslova za održavanje i opstanak sela.

Time će lakše opstati najveći broj postojećih sela, čak i ako se broj aktivnih poljoprivrednika jako smanji. Samo takvi će biti sposobni da se uhvate ukoštac sa sve strožim uslovima kontrole porekla i kvaliteta proizvoda. Takvima će država lakše da pomogne, a oni svojim doprinosom da pomognu selu kao celini. Treba samo malo stručnije upoznati sličan razvoj onih na koje se već ugledamo u Evropi.

* Prof. dr