Ласло Ђере, више од шампиона

Спорт је показао најлепше лице протекле седмице у Рио де Жанеиру. Наш тениски репрезентативац Ласло Ђере је за само недељу дана протутњао трновитим путем из дубоке сенке до светлости велике сцене. Од 90. места до 37, од челенџера до успеха који у златном добу нашег тениса нико осим Новака Ђоковића није досегао. Нико други није играо у финалу АТП турнира серије 500, а камоли га освојио. А, Ђере је то учинио без изгубљеног сета, од првог кола и осмог тенисера света Доминика Тима (6:3, 6:3), до финала пре којег су све очи биле упрте у светску наду Феликса Оже-Алијасима (6:3, 7:5).

Различити су мотиви у спорту, како такмичара тако и навијача. Ласло је имао мотив више, који никада јавно није изнео, ни овде нити у иностранству, све до уласка у финале. Ни медији који живе од чепркања по туђим судбинама нису знали да Ђере жури са победама да би се на великој сцени захвалио најзаслужнијима за његове успехе – преминулим родитељима:

– Тешко је бити без родитеља са 23 године, веома сам им захвалан на свему што су учинили за мене. Само желим да их учиним поносним.

Тих и скроман, тенисер из Сенте се извинио свима што у финале улази после предаје Словенца Беденеа, а када је искористио пету меч-лопту у финалу, пришао је једнако понизно ривалу и судији. Потом је дао себи само тренутак „прималног крика”, да би се одмах вратио у своју кожу, мирног лица и скупог осмеха.

И победнички говор је почео скромним захваљивањем, а затим рекао оно што му је годинама на срцу:

– Пре седам година сам остао без маме, желим да јој посветим ову титулу.

Даље није могао, јер га је публика прекинула дугим, топлим аплаузом. Сузе су потекле и на стадиону и пред телевизијским екранима, али победник је своје мора да задржи и настави:

– И мом тати, кога сам изгубио пре пар месеци. Због њих сам сада овде, надам се да ме гледају.

За тих десетак минута, као за читаву каријеру, Ласло Ђере је напречац освојио срца целог света. У дану када је добио други по вредности пехар иза многих Ђоковићевих, разделио је његову славу – и овде и свуда – на други начин.

Муњевито су уследиле поруке подршке његових младих колега, Кириоса, Циципаса, Тајфоа, али и многих људи који никада нису чули за њега. Забрујале су и наше мреже и блогови, у бројкама какве су пратиле само највеће Ђоковићеве успехе.

Руку на срце, резултати Ласла Ђереа праћени су у нашим медијима скромно, баш као што је и његово понашање. Када је 2012. завршио јуниорску каријеру био је у сенци Николе Милојевића који је тада био најбољи јуниор света. Нико није много марио што је Ђере одмах иза њега, као што су и резултати многих других тенисера остали у сенци Ђоковићевих првих места. Нити је ико знао да је те 2012, када је освојио престижни Оранж Боул, изгубио мајку после дуге болести.

Када је са 21 годином ушао међу 100 најбољих сениора света, наш лист је био међу ретким медијима који су указивали на чињеницу да је најмлађи после Ђоковића стигао у високо друштво. Као и у овом тренутку, до 37. места на светској листи. Ласло Ђере је будућност нашег тениса, веран репрезентацији којој ће у Мадриду, на завршници Дејвисовог купа бити један од кључних ослонаца.

Али, Ласло је и више од шампиона. Чак и да његова каријера не настави путем максималних амбиција, које се обично стављају у први план, протеклом седмицом у Рију учинио је за спорт и свет више него многи други. Показао је како кроз животне невоље може да се иде стоички, како мотив спортских успеха може да буде и жеља да се захвали онима који су за то били најзаслужнији.