Молитва у политичким мрежама

ЕВРОСОНГ
Такмичење за „Песму Евровизије”, упркос спектаклу и слављу, представља модерни контекст озбиљног наступа европске политике. Иако многим посматрачима са стране песме могу да делују бесмислено, постоје мреже музичара и агената културе које у датом историјском тренутку указују на њихову повезаност са најсложенијом политиком. Уосталом, такмичење за „Песму Евровизије” почело је 1956. године, у време совјетских инвазија на Чехословачку и Мађарску, а многи наступи, па чак и неке истакнуте победничке песме, били су директан одговор на променљиву политичку слику Европе.

Заступам алтернативни приступ политици и естетици такмичења за „Песму Евровизије”. Моје полазиште је Молитва Марије Шерифовић, победничка песма Србије на 52. евровизијском такмичењу. Пошто су интернационалне реакције тежиле да потисну српску песму и њен успех протумаче као резултат балканске и источноевропске пристрасности, посебно испитујем начине на које песма рефлектује неке од доминантних естетских промена у XXI веку.

Експерименти с победничким формулама           

Марија Шерифовић није само талентована певачица са изграђеном каријером. Њена Молитва указује на вешту комбинацију традиционалних форми и иновативног наступа. Иако је изведена на српском језику – што је преседан у односу на победничке песме које су током протеклих деценија биле на енглеском или француском – Молитва је својим мелодијским идентитетом и лирским значењем привукла гласаче из целе Европе.

Теоријски аргумент мог есеја фокусира се на „умрежавања” и начине њиховог укрштања на такмичењу за „Песму Евровизије”, као и на промене које из године у годину деле сваки Grand Prix. Само такмичење организују и реализују европска радио-телевизијска мрежа и национални медији, као њени чланови. Они заједно намећу многе спољашње услове (нпр. избор језика, дужина песме, број извођача на сцени), али поред њих постоје другачије мреже које делотворно оснажују унутрашње промене. Нова проблематика политике мањина, ширење Европске уније ка Источној Европи и Турској и религијске конотације муслиманских нација и музичара налазе свој пут до Евровизије кроз друге начине повезивања. Истовременим истраживањем свих тих видова умрежавања на примерима такмичења за „Песму Евровизије” можемо да разумемо другачију Европу и разлике у њој.

Различите мреже, како материјалне, тако и метафоричке, утичу на креирање националних и европских идентитета. Током преласка с једне мреже на следећу (локални извођач постаје национални амбасадор), систем умрежавања намеће појединцу прављење компромиса, како уметничких, тако и идеолошких. Индивидуални избори репертоара морају да се одмере према могућностима које су на располагању у националној традицији. Извођачки стилови морају се миксовати и ремиксовати, што омогућава певачима да експериментишу са потенцијалном победничком формулом, а да при томе искористе прилику да прикажу свежину новог гласа или да допусте увођење неке нове тенденције. 

Музичари могу да бирају различите начине преговарања између локалне, националне и регионалне мреже, при чему неки успевају да искористе те могућности, избегавајући да постану њихова жртва. Заједно са својим промотерима, Марија Шерифовић је као врло млада изразито спретно искористила мреже које постоје у Србији и другде у југоисточној Европи.

Политике и моћи Молитве налазе се у музичком призивању естетике свакодневице с којом су се Европа и Европљани у ширем смислу, окупљени на медијском спектаклу у Финској 2007. године, могли индивидуално и колективно идентификовати. У том смислу, песма је била више о Европи него о Србији, али је без сумње била и о једној и о другој. Ако није залечила историјски расцеп између Србије и Европе, који се све више ширио током посткомунистичке ере у новој Европи, „Молитва” је успоставила имагинарно присуство нове Србије у Новој Европи, спајајући моћ и задовољство утопије.

Кемп и музика нове Европе

Већ је почео крешендо према следећем спектаклу европског самозамишљања и самопредстављања који се одржава у Београду. Фрагменти старих и нових стилова, Старе Европе и њене констелације нација, теку истовремено и почињу да се сједињују. Нова Европа, још у зачетку, ипак постоји. Нико не зна шта се налази иза хоризонта нових почетака, али сигурно је да ће тамо бити и других нових почетака.

Такмичење за „Песму Евровизије”, ма колико да је кемп и уживање, и ма колико се политике мањина и већина такмичиле на главној бини, омогућује нам да исцртамо путеве који се раздвајају и укрштају на мапи Европе која се може распасти на делове или се ујединити у нову целину. Као простор моћи, задовољства и молитве, евровизијско такмичење постаје и простор утопијских и дистопијских политика. Те политике ипак поседују и осећај одговорности. Ако ништа друго, ми смо принуђени да на нов начин слушамо политике које прате појаву нових гласова европских разлика. Како се приближавамо такмичењу у Београду, међутим, постаје све јасније да је задовољити се формулацијом: „ако ништа друго” сасвим недовољно ако желимо да будемо озбиљни као музичари и музиколози, али и као грађани света, света чијој смислености доприносе музике свих врста.

(Одломак из студије Филипа В. Болмана, светски познатог етномузиколога са Чикашког универзитета, госта Музиколошког института САНУ, где ће идуће недеље одржати три предавања)