Морамо да се отворимо и ослободимо нарцизма

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати идентитет? Наша саговорница је др Јелена Ђорђевић, ванредни професор Теорије културе на београдском ФПН.

Иако је добар део протекле изборне кампање у Србији био поларизован „за” Европу и „против” ње, углавном се то поткрепљивало економијом, патриотизмом, духовношћу, вером, издајом… Чисто културолошка преимућства Истока или Запада (или мане) ретко ко је спомињао. Зашто? Да ли се то подразумевало, или је, генерално, култура данас споредна, или, пак, неспојива са реториком коју смо имали прилике да чујемо?

Политика и култура нису раздвојени појмови. Свака подела на Исток и Запад која се нуди у нашим политичким пројектима и кампањама је дубоко прожета идејом културе. Када то кажем, не мислим на онај концепт културе који се односи на високу културу, већ на културу схваћену у најширем смислу, а сасвим сам сигурна да основну улогу у таквој подели игра религија и религијско наслеђе. То значи да на једној страни имамо католичко-безбожничко-протестантски Запад, а на другој не зна се тачно шта. Исток је у нашој свести до карајњих граница недефинисан. Шта је Исток: да ли је то православна, братска и словенска Русија, или је то непријатељски, тероризму склон муслимански свет, или је то Далеки исток, магична Индија или огромна, успешна и паметна Кина. У политичкој концептуализацији ове поделе претпостављам да је Исток, на шта год да се односи, нешто супротно од непријатељског Запада. Напрасно, после толико векова у којима се турско ропство сматрало апсолутним дисконтинуитетом, цезуром у историјском развоју, периодом назадовања, а „Исток” највећим непријатељем хришћанског света, ми се окрећемо њему тражећи свој пут у садашњости и будућности. Исток је магла, простор без јасних обриса, али у нашем политичком дискурсу он је уточиште које нам се нуди када дефинитивно окренемо леђа Западу. У сваком случају, и Запад и Исток најчешће фигурирају као негативни концепти, зависно од политичког и идеолошког опредељења. И Запад и Исток су конструкти за краткорочну политичку употребу, стереотипи, често празне пароле.

Како бисте дефинисали културну (или културне?) парадигму у Србији данас?

Мислим да су све земље у транзицији, а Србија посебно, у периоду дубоке кризе идентитета, што се, другим речима, може дефинисати и као упоредно постојање различитих културних парадигми у сталној промени. Једноставно говорећи, динамика промена коју носи глобални капитализам, развој медија и технологије дотичу готово све аспекте живота, мењају досадашње културне обрасце, мењају системе вредности, однос елитне и популарне културе, утичу на „осећајност”, начин перцепције света, на трагање за смислом, на односе међу културама, половима. Самим тим мењају се и наши идентитети. Оно што привремено фиксира одређени образац или чвршће везује за одређену културну парадигму, нажалост, увек је у вези са политиком, схваћеном у најширем смислу.

Које су то матрице, и колико оне кореспондирају са савременим парадигмама у региону, земљама транзиције и Европе? Постоје ли разлике у културолошким парадигмама масовне и елитне културе код нас у овом транзиционом раздобљу?

С једне стране имамо културу преплављену медијским сликама и медијским и интерпретацијама света, површну, фрагментарну, хистерично-динамичну која прожима све остале нивое културе.

С друге стране имамо покушаје рехабилитације старих, етничко-националних културних парадигми увек чврсто спојених у савез са уско схваћеном религијом. На трећој страни имамо чудни конгломерат и хибрид настао на основу прве две – популистичко-естрадну варијанту која апсолутно доминира. Она прождире и унижава, лаже и удвара се, подстиче ниске пориве, свеколики трач, језик мржње, незнање, страх. Суштински везана за медијску површност она пледира да открије „право биће” народа. Превртљива, служи интересима политике и капитала, она је, ипак, нажалост, у великој мери доминантна културна парадигма већине света, али прилагодљива специфичним захтевима одређених средина. Глобална и локална истовремено.

И најзад, то не смемо да пренебрегнемо: имамо оно слободно, мисаоно и креативно подручје културе у којем појединци упитани, запрепашћени, разочарани или одушевљени озбиљно приступају свету који се мења, трагајући и радећи у својим доменима, било да је реч о филму, стрипу, музици, роману, било о научном раду. То је мање утицајан, ограничен, маргинализован аспекат наше културе, али је и те како жив и присутан. Упркос једном темељном незадовољству и нелагодности, збуњености и изгубљености у савременим процесима промене света, увек постоји оаза смисла и вредности и ја као професор имам срећу да се са тим свакодневно сусрећем.  

Због чега популистичко-естрадни модел толико надјачава остале?

Истакла бих да је доминантна парадигма, популистичко-естрадна како сам је назвала, до те мере загадила наш јавни простор да је страшно тешко од ње негде побећи. Ја спадам у оне који медије сматрају посебно одговорним јер су они у савременом свету утицајнији него школа и кућно васпитање. Опет, медији, политика и капитал чине, нажалост, једну симбиозу у којој, као по правилу псовка, лаж, скандал, мржња, деградација других, неистинито, политички острашћено информисање и апокалиптичка слика будућности, често скована на основу теорије завере, чине доминантни модел који се добро продаје, али истовремено трује и деморалише. Упоредо са тим имамо пролиферацију баналних, „фешн”, „џет-сет” опсесија стилом, модом, скупим ресторанима, аутомобилима, здравим и лепим изгледном и вечном младошћу глобалним медијским темама које су се невероватно „примиле” у медијском простору. Нагли успон богатства одређених група које себе доживљавају као „џет-сет”, општа окренутост јавности, политици и политичарима и незаобилазна естрада постулирају се као вредности „елите” која нуди обрасце понашања и „естетику” свакодневног живота. Због апсолутне доминације ових модела опустео је онај део јавног простора у коме се одвијају озбиљни и аргументовани дијалози, подстиче стваралаштво, афирмишу вредности и смисао живота у свету у коме се „све чврсто претвара у пару”, како је то још у 19. веку наговестио Маркс.

Како се, у таквим околностима, може афирмисати културни идентитет овог народа који би потро негативне стереотипе о њему?

Мислим да је отвореност основна реч која би требало да обележи време пред нама и да пробамо да препознамо богатство могућности које то отварање може да понуди. То, прво, подразумева ослобађање од лажне дилеме коју нам политика нуди: опредељеност за Исток или Запад. Јасно је да ми географски и и на основу језика, религије, културе, образовања, науке и у крајњој линији на основу свакодневног живота припадамо западном цивилизацијском свету. То уопште не значи да Исток није присутан у великој мери, на начин на који је присутан и у западној култури. Уосталом, све више се границе међу цивилизацијама и културама отварају и постају пропустљиве. Неопходно је да то почнемо да схватамо не доживљавајући то отварање као крај света. Отвореност би морала да нас постепено ослобађа неоправданог нарцизма на основу кога градимо свој идентитет, који се управо због тога испоставља као слаб и да престанемо опсесивно да га бранимо од свакојаких непријатеља. И као друштво и као култура ми морамо да се „опустимо” да бисмо оснажили позитиван потенцијал насупрот већ дуго присутним (само)деструктивним тенденцијама. Други нас могу поштовати само уколико имамо самопоштовање, а оно не може да се развија уколико, заводећи се за разним фанатизмима, себе непрекидно доживљавамо као жртву вековних непријатеља или светских завера. Ако јесмо жртва, онда смо жртва сопственог неразумевања времена у коме живимо.

Које би вредности, у том смислу, културна политика будуће владе требало да афирмише?

Свака смислена културна политика која брине стварно о интересима опстанка мора да се заснива на позитивном ставу према себи и другима, на афирмацији, расту, сарадњи, подстицању рада и стваралаштва, учењу и разумном (само)просуђивању. Свака паметна културна политика не сме да се удвара никоме – ни политичким странкама, ни капиталу, ни Истоку, ни Западу, али ни сопственом народу, било да се ради о медијско-таблоидном подилажењу ниским нагонима, било о тупом, инаџијском, непродуктивном национализму и нарцизму.