Небо је граница мог позоришног израза

Много ми је важнији процес истраживања од коначног резултата, да се проналазе нове тачке које нас повезују у позоришном, али и сваком другом смислу. Небо је граница мог позоришног израза..., каже за „Политику” Имануел Шипер, драматург трупе „Римини протокол”, који је протеклих дана био гост Београда. Битефовска публика и те како познаје рукопис швајцарске трупе „Римини протокол” која је освојила гран-при „Мира Траиловић”на последњем 52. издању овог фестивала са представом „Заоставштина, комад без људи”. Њени аутори Штефан Кеги и Доминик Ибер су и добитници 41. Политикине награде за најбољу режију на 52. Битефу.

Ненаметљиви Имануел Шипер одржао је у оквиру дводневног гостовања на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду предавање насловљено са „Релационе драматургије и инсценирана постдемократија”. Предавање, уједно, представља почетак нове програмске линије „Платформа” националног театра који је био Шиперов домаћин, а која ће се бавити едукацијом професионалаца из области извођачких уметности, као и едукацијом публике. Током Шиперовог предавања гледаоци су могли да се упознају са праксом трупе „Римини протокол” као и са начином рада на њиховој продукцији: тетралогији „Држава 1–4” која је реализована у сарадњи са четири позоришта и једним излагачким простором. Шипер је током двочасовног излагања говорио о њиховој пракси и специфичном приступу савременој извођачкој уметности.

– Неколико је разлога зашто сам у Београду. Наша трупа „Римини протокол” је током претходног периода са неколико представа гостовала на разним фестивалима на овим просторима. Друга веза био је светски конгрес Међународне федерације за позоришна истраживања који је прошлог лета одржан у Београду на којем сам учествовао. И трећи, недавна конференцији у Паризу поводом стварања европске мреже позоришних студија на којој сам срео Ивану Вујић. Дакле, у више наврата боравио сам у Београду и сваки пут изнова сам био импресиониран значајем позоришта у српској култури, каже Шипер на кога су посебан утисак, како каже, оставили Београђани који су отворени, срдачни људи. Прошетао је Кнез Михаиловом улицом, Калемегданом... сазнао понешто о српској историји и био запањен колико се мало о бурној прошлости са ових простора на западу зна. „Ми заправо о вашој прошлости, попришту разних догађаја не знамо готово ништа, а то је права штета”, са жаљењем констатује Шипер.

Трупа „Римини протокол” годинама уназад бави се социополитичким темама на пољу аудио-визуелних уметности. Њихов приступ документаризму подразумева ново формулисање реалности посредством уметничке трансформације, а материјал за своја дела најпре траже у проблемима „обичних” људи, а у њиховим представама често нема професионалних глумаца.

– У последње време бавимо се у великој мери позориштем на ивици онога што би театар могао да буде. Рецимо, фокусирамо се доста на публику и покушавамо да јој дамо шансу да уђе у туђе ципеле, да другачије посматра свет око себе. Користимо и документа и документарни приступ, са друге стране то је и у извесном смислу класичан приступ позоришту, да се на догађаје, појаве, личности гледа из туђе перспективе. И у старом грчком театру било је важно да се са стране уђе у туђу перспективу и да се тако до краја разуме нека друга особа, објашњава Шипер са којим смо разговарали уочи предавања у Народном позоришту у Београду и додаје:

– Документарни театар се наравно развија у различитим правцима. Постоји, рецимо, тренд да се позориште на известан начин враћа уназад, у смислу да се удаљава од документарног и поново враћа класичном приступу. Оно што је нама важно јесте истраживање. У „Римини протоколу” заправо спроводимо дуге фазе истраживања да бисмо се што боље упознали са материјом коју обрађујемо. Данас, у време када је пропаганда јако активна и заправо главна вест, важно је да знамо, умемо да читамо документа на одређени начин. Да сами стварамо слику шта је истина користећи различита документа и критичко и сопствено размишљање.

Имануел Шипер, предавач и истраживач на неколико универзитета и уметничких академија у Немачкој и Швајцарској, како нам открива, и сам је био извођач. Једно време бавио се и независним продукцијом, онда га је у извесном тренутку позвао директор позоришта у Хамбургу и рекао му да би било лепо да дође у њихово позориште и да ради као драматург. Ни ту се Шипер није зауставио будући да се огледао и у домену дизајна, сценографије… Докторирао је на тему „релационих драматургија” на Универзитету Леупхана у Лунебургу, а предаје студије перформанса и драматургије на департману за Уметност и друштвене промене у Хамбургу.