Проклетство нафте

Кад се узме у обзир колико је нафта данас скупа и претња да ће бити још скупља (још се нисмо навикли на сто и кусур долара по барелу, а већ се помиње и застрашујућа цифра од 200 долара), прва помисао је да су срећни они који су подарени овим минералним благом.

Кад се погледају обиље и екстраваганција на Блиском истоку – у Емиратима, Саудијској Арабији – изгледа да је баш тако: са петродоларима може се баш све, и градити вештачка острва и неговати травњаке у пустињи. Други пример је Русија: од 1999. стално растуће цене нафте и гаса омогућиле су јој да се економски и политички стабилизује и тако опорављена поново уђе у клуб великих сила.

Али ма колико пожељна, као пречица за друштво богатих, нафта има и своју тамну страну, па чак и неку врсту проклетства. Како то у чланку „Барели крви”, у најновијем броју магазина „Форин аферс”, доказује професор Универзитета „Калифорнија” Мајкл Рос, упркос тренду општег смањивања броја грађанских ратова у последњих 15 година – крајем хладног рата било их је 17 „великих”, да би их у 2006. било само пет – број конфликата у земљама које производе нафту не опада.

Тамо се тренутно води једна трећина свих унутрашњих оружаних сукоба, што је више него 1992. Нафта и конфликти су уобичајени коктел, закључак је овог текста у коме се за то наводи много разлога.

Највише их је у сплету узрочно-последичних веза које доноси нафтно богатство: велики приходи од њеног извоза по правилу подстичу корупцију, јачају диктаторске режиме, који постају мање зависни од других прихода и пореза и због тога се осећају мање одговорни према својим грађанима. Међу земљама у развоју – 70 одсто светске нафте долази изван земаљаОЕЦД-а, клуба 30 индустријализованих земаља – оне које имају нафту су два пута подложније унутрашњим нередима и побунама него оне без нафте. А ти сукоби могу да буду сецесионистички устанци ниског интензитета, попут оних у Нигерији или на југу Тајланда, па до крвавих грађанских ратова као што су они у Колумбији, Судану и, наравно, Ираку.

Нафта, према Росу, конфликте подстиче на три начина. Прво изазива економску нестабилност (због повећаних петро-прихода занемарују се или на други начин трпе остали сектори економије). Друго, нафтно богатство охрабрује сепаратизам, пошто су налазишта најчешће у етничким или географским енклавама, што доноси велике приходе централним властима, али занемарује локално становништво, одузима му земљу и деградира природу. Да би ово промениле, локалне вође почињу да траже аутономију, најчешће насилно, као што се то догађа у нафтом богатим регионима Боливије, Индонезије, Нигерије и Судана.

Упадљиво је такође да је већина нових произвођача нафте (и гаса) у Африци, у Каспијском басену и Југоисточној Азији – и да су сви недемократски режими. Како у својој студији „Нафтна индустрија и оружани конфликти” наводи Филип Свансон из Норвешког центра за економске анализе, велики прилив лако стечених нафтних долара у нетранспарентном систему плодно је тло за корупцију, која потом подстиче даље ограничавање транспарентности. У таквим условима добар део нафтног богатства завршава изван буџетских рачуна. Режим који је постао зависан од нафтних прихода има начина да, баш уз помоћ тих прихода, одлучно сузбије сваку претњу свом одржању.

Велика потражња за нафтом и велики профити у овом бизнису стимуланс су за велике нафтне компаније и њихове владе да жмуре пред природом режима са којима послују, што објашњава и зашто је велики број нафтних компанија био оптуживан да је обезбеђивао оружану помоћ режимима у њиховим кампањама против политичке или етничке опозиције.

Та комбинација нафте, режима који обезбеђују нафтна поља и непостојања капацитета да се приходи продуктивно искористе за развој за нето резултат има да је половина чланица ОПЕК-а данас сиромашнија него пре 30 година.

Карактеристичан пример за ово је Ангола, где удео прихода од нафте у државном буџету флуктуира, према Свансону, између 70 и 90 одсто. Према подацима ММФ-а, између 1997. и 2002. у Анголи је „нестало” око 4,2 милијарде долара нафтних прихода (нису прокњижени у буџету), док је за то време земља имала једну од највећих стопа смртности деце на свету.

Свет тренутно троши 82 милиона барела нафте дневно, потражња расте, а стална поскупљења (психолошка граница од 100 долара за барел пробијена је у фебруару) резултат су неравнотеже понуде и тражње, при чему су на страни тражње важан фактор повећани апетити захукталих економија Индије и Кине. Америка, највећи светски потрошач (25 одсто) већ води два рата у подручјима великих нафтних налазишта (Ирак и Авганистан). Чини се, међутим, да проблеми тамо где има нафте тек предстоје.