Prokletstvo nafte

Kad se uzme u obzir koliko je nafta danas skupa i pretnja da će biti još skuplja (još se nismo navikli na sto i kusur dolara po barelu, a već se pominje i zastrašujuća cifra od 200 dolara), prva pomisao je da su srećni oni koji su podareni ovim mineralnim blagom.

Kad se pogledaju obilje i ekstravagancija na Bliskom istoku – u Emiratima, Saudijskoj Arabiji – izgleda da je baš tako: sa petrodolarima može se baš sve, i graditi veštačka ostrva i negovati travnjake u pustinji. Drugi primer je Rusija: od 1999. stalno rastuće cene nafte i gasa omogućile su joj da se ekonomski i politički stabilizuje i tako oporavljena ponovo uđe u klub velikih sila.

Ali ma koliko poželjna, kao prečica za društvo bogatih, nafta ima i svoju tamnu stranu, pa čak i neku vrstu prokletstva. Kako to u članku „Bareli krvi”, u najnovijem broju magazina „Forin afers”, dokazuje profesor Univerziteta „Kalifornija” Majkl Ros, uprkos trendu opšteg smanjivanja broja građanskih ratova u poslednjih 15 godina – krajem hladnog rata bilo ih je 17 „velikih”, da bi ih u 2006. bilo samo pet – broj konflikata u zemljama koje proizvode naftu ne opada.

Tamo se trenutno vodi jedna trećina svih unutrašnjih oružanih sukoba, što je više nego 1992. Nafta i konflikti su uobičajeni koktel, zaključak je ovog teksta u kome se za to navodi mnogo razloga.

Najviše ih je u spletu uzročno-posledičnih veza koje donosi naftno bogatstvo: veliki prihodi od njenog izvoza po pravilu podstiču korupciju, jačaju diktatorske režime, koji postaju manje zavisni od drugih prihoda i poreza i zbog toga se osećaju manje odgovorni prema svojim građanima. Među zemljama u razvoju – 70 odsto svetske nafte dolazi izvan zemaljaOECD-a, kluba 30 industrijalizovanih zemalja – one koje imaju naftu su dva puta podložnije unutrašnjim neredima i pobunama nego one bez nafte. A ti sukobi mogu da budu secesionistički ustanci niskog intenziteta, poput onih u Nigeriji ili na jugu Tajlanda, pa do krvavih građanskih ratova kao što su oni u Kolumbiji, Sudanu i, naravno, Iraku.

Nafta, prema Rosu, konflikte podstiče na tri načina. Prvo izaziva ekonomsku nestabilnost (zbog povećanih petro-prihoda zanemaruju se ili na drugi način trpe ostali sektori ekonomije). Drugo, naftno bogatstvo ohrabruje separatizam, pošto su nalazišta najčešće u etničkim ili geografskim enklavama, što donosi velike prihode centralnim vlastima, ali zanemaruje lokalno stanovništvo, oduzima mu zemlju i degradira prirodu. Da bi ovo promenile, lokalne vođe počinju da traže autonomiju, najčešće nasilno, kao što se to događa u naftom bogatim regionima Bolivije, Indonezije, Nigerije i Sudana.

Upadljivo je takođe da je većina novih proizvođača nafte (i gasa) u Africi, u Kaspijskom basenu i Jugoistočnoj Aziji – i da su svi nedemokratski režimi. Kako u svojoj studiji „Naftna industrija i oružani konflikti” navodi Filip Svanson iz Norveškog centra za ekonomske analize, veliki priliv lako stečenih naftnih dolara u netransparentnom sistemu plodno je tlo za korupciju, koja potom podstiče dalje ograničavanje transparentnosti. U takvim uslovima dobar deo naftnog bogatstva završava izvan budžetskih računa. Režim koji je postao zavisan od naftnih prihoda ima načina da, baš uz pomoć tih prihoda, odlučno suzbije svaku pretnju svom održanju.

Velika potražnja za naftom i veliki profiti u ovom biznisu stimulans su za velike naftne kompanije i njihove vlade da žmure pred prirodom režima sa kojima posluju, što objašnjava i zašto je veliki broj naftnih kompanija bio optuživan da je obezbeđivao oružanu pomoć režimima u njihovim kampanjama protiv političke ili etničke opozicije.

Ta kombinacija nafte, režima koji obezbeđuju naftna polja i nepostojanja kapaciteta da se prihodi produktivno iskoriste za razvoj za neto rezultat ima da je polovina članica OPEK-a danas siromašnija nego pre 30 godina.

Karakterističan primer za ovo je Angola, gde udeo prihoda od nafte u državnom budžetu fluktuira, prema Svansonu, između 70 i 90 odsto. Prema podacima MMF-a, između 1997. i 2002. u Angoli je „nestalo” oko 4,2 milijarde dolara naftnih prihoda (nisu proknjiženi u budžetu), dok je za to vreme zemlja imala jednu od najvećih stopa smrtnosti dece na svetu.

Svet trenutno troši 82 miliona barela nafte dnevno, potražnja raste, a stalna poskupljenja (psihološka granica od 100 dolara za barel probijena je u februaru) rezultat su neravnoteže ponude i tražnje, pri čemu su na strani tražnje važan faktor povećani apetiti zahuktalih ekonomija Indije i Kine. Amerika, najveći svetski potrošač (25 odsto) već vodi dva rata u područjima velikih naftnih nalazišta (Irak i Avganistan). Čini se, međutim, da problemi tamo gde ima nafte tek predstoje.