Краду накит и иконе

Накит и предмети од злата или сребра најчешће су уметнине крадене прошле године у Србији. За разлику од претходних времена, када су лоповима најинтересантније биле цркве одакле су односили иконе, сада су се преоријентисали на станове и куће.

Лане је, према подацима Министарства унутрашњих послова у Србији, украдено 39 златних и сребрних предмета, што је, како кажу, 73 одсто мање него 2017. године.

– Oд 2000. до 2014, према подацима МУП-а, извршена су 1.964 кривична дела у вези с културним добрима, од којих 50 одсто чине тешке крађе. Крађама су највише били угрожени локалитети из римског периода и цркве и манастири, али се 2009. године мења тренд па се криминалитет „премешта” у станове и куће. Међу украденим предметима налазе се они од злата и сребра, уметничке слике, нумизматичка грађа, иконе, старе богослужбене књиге, путири, крстови и реликвијари с моштима светитеља, старо оружје, медаље, ордење, али и гоблени, стари ћилими, стилски намештај, фотографије, мапе, накит... – објашњава др Рената Самарџић, аутор књиге „Уметност и криминал”.

Код великог броја крађа унапред се зна ко је купац и зна се шта ће бити украдено. Познати су подаци о уметнини, где се налази, како је обезбеђена, као и њено порекло.

– Један од примера је и Реноарова „Купачица”, која је из Народног музеја украдена 1996. године. Требало је да буде продата унапред познатом купцу за 30.000 марака. Слика је настала у последњем периоду Реноаровог живота, а купљена је на јавној продаји у аукцијској кући у Паризу 1935. године, за 45.800 француских франака, средствима пријатеља тадашњег Музеја кнеза Павла и Министарства просвете Краљевине Југославије. Приликом крађе 1996. претрпела је тежа оштећења – исечена је оштрим скалпелом и савијена у ролну с лицем унутра. Слика је пронађена у подруму, завијена у новине, и враћена Народном музеју у Београду. Слична ситуација догодила се у музеју у Аранђеловцу 2001. године, када је украдено 15 слика, скица и студија Паје Јовановића. Полиција је, срећом, пронашла све. На мети криминалаца биле су и приватне колекције у Београду, Сремској Митровици и Новом Саду, а међу украденим делима су слике Саве Шумановића и Уроша Предића – каже Самарџићева.

Пре 27 година у селу Дивош код локалитета Сирмијум откривен је златни аварски појас. Пронашао га је нелегалним путем уз помоћ детектора за метал С. К. а затим га продао трговцу антиквитетима у Београду. Појас је откривен захваљујући сукобу две дилерске мреже, а учесник и његови саучесници су осуђени на по три године условне казне.

Трговина иконама годинама је била у врху криминалних активности у нашој земљи. Интересовање за иконе јавило се још после бољшевичке револуције када су старе породице почеле да продају породичне вредности. Колику је то размеру обухватало показује податак да је у САД, Италији, Израелу, Француској и Великој Британији тридесетих година прошлог века постојало више од сто антикварница специјализованих за трговину руским старинама. Главни центар била је Немачка у којој их је било око 6.000.

– Трговина иконама украденим из цркава и манастира на Кипру, у Грчкој, Русији, Јерменији и Србији доживела је процват крајем седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Крађе православних икона на простору Балкана подстакнуте су великом потражњом, јер се купци налазе свуда у свету, а иконе већином у Русији и на Балкану. На основу података МУП-а, од 2000 до 2014. године украдено је 456 икона, а пронађено је и враћено 255 – прича Самарџићева.

Украдене иконе понекад се појаве на тржишту и после више деценија. Богородица с Христом и Свети Петар и Павле, украдене из Цркве Светог Николе у Сибачу 1971, пронађене су и враћене 35 година после крађе, док се за трећом престоном – Христос Велики архијереј, коју данас замењује копија на иконостасу − и даље трага.

Велика економска добит, а мали ризик постао је привлачан за криминалце када је реч о пљачкама антиквитета. Оне вероватно чинe 75 одсто свих кривичних дела у вези с уметнинама, док је стопа повраћаја од пет до 10 одсто.

– У овом послу осим српских, срећу се и бугарски и турски држављани. Посебно, јер крађа археолошких налазишта најчешће остаје некажњена. Ово тржиште је веома дискретно, а додатне потешкоће приликом истраге ствара и чињеница да је реч о предметима извађеним директно из земље, који нису регистровани – наглашава Самарџићева.

У последње време, нажалост, крадљивци примењују један нови принцип – продају сецкане или истопљене уметнине.

– Од момента када је 2005. године украдена Лежећа фигура од две тоне Хенрија Мура, која је исечена и продата, ово је скоро постала пракса – напомиње Самарџићева.