Шта је, у ствари, покрет

Ове године се у свету обележава 160 година од издавања Марксовог Манифеста, те најпознатије артикулације једног покрета. У међувремену смо били сведоци многих радничких, револуционарних, партизанских, студентских, и пацифистичких покрета, као и великих друштвених промена, те је данас вредно поставити питање о судбини самог тог појма.

Термин „покрет” већ годинама фигурира како у невладином сектору, тако и у оном партијском и државном. Док је некада био резервисан за релативно мали број феномена масовног карактера, данас су покрети присутни у свакој сфери живота и повезани најразличитијим мотивима и циљевима. Генерално говорећи, данашњи покрети су и мање милитантни, њихово поље активности је уже, и већином у оквиру друштвеног и политичког система. Такви су код нас покрети за одбрану Косова, за Европу, православни покрети.

Ипак, оно што је заједничко и старим и новим покретима јесте јавно ширење одређених вредности и идеја, као и одговарајућа мобилизација грађана. Надаље, многе организације данас настоје да називом „покрет” задрже наслеђе критичности, активизма, и солидарности као његових основних асоцијација. Циљ је у наглашавању мобилности, неконвенционалности и негативног става према традиционалним, тромим, окошталим друштвеним или политичким институцијама.

Као такав, данашњи покрет већ својом конституцијом указује на одређену подвојеност која је, такорећи, и сама у духу времена. Са једне стране, сведоци смо великих пробијања традиционалних, уских оквира друштва, економије и политике, која доприносе повезивању људи и њиховом осећању самосвојности и слободе делања; са друге стране, наше је време фрагментације друштвене целине, повећане контроле над људима у свим, па чак и најличнијим сферама живота, повећане бирократизације и опште стандардизације. У данашњим покретима, ова подвојеност се очитује у тензији између формално преузетог наслеђа (духа) традиционалног покрета, са једне стране, и њихове све веће фактичке професионализације, интересне парцијализације, и финансијске зависности, са друге.

То је и разлог зашто је данас теже разлучити покрет од „интересне групе”, лобија, или секте, што отвара могућност манипулације грађанима. Покрет – термин који већ садржи призвук аутохтоног „историјског рађања” у оквиру једног друштва – тако се може створити бирократском одлуком, па и директивом изван датог друштва, а са специјалним, краткорочним циљевима који не морају ни на кој начин да се поклапају са интересима „циљне групе”. Уместо да буде изнедрен из општег историјског и друштвеног искуства једне заједнице, покрет тако може да буде његова сушта супротност.

Покрети су суштински различити од тзв. друштава и интересних група традиционалне грађанске демократије, који по добијању права или признања за које се боре, бивају утопљени у већ постојећи поредак, неретко постајући његов најконзервативнији елемент. На одређени начин, покрет постоји и пре него га било ко препозна као таквог, он је „атмосфера” међу људима, врење, које омогућава конкретнију организацију. Он настаје из већ постојећег и имплицитног консензуса по питању шта је битно, а шта није, „у чему је ствар”, што можда још увек не може да буде формулисано, али је присутно у свакодневном доживљају стварности појединца, те као такво може бити препознато у наизглед тривијалном, нпр. нечијем погледу, гестикулацији, успутном коментару. Зато није ни чудно да је чак и један Лењин, тај мајстор организације, окарактерисао пролетерски покрет као „нешто што нико не зна одакле извире” и што не може бити „измишљено од стране некаквих специјалиста”. Слично је мислио и Троцки када је револуцију објаснио као „огроман, мистериозни процес”.

Сходно томе, покрет значи више него наденуто име за оно што је у суштини партија; покрет нису ни перформанси на јавним местима, нити пуко заступање политичке линије. Покрет нема за циљ победу на изборима. Бити покрет значи отелотворити једну општу визију људског живота, људских потреба, људских вредности, и људског смисла, и истовремено се борити за њихово пуно друштвено признање и остварење. То неопходно подразумева и једну општу визију људске заједнице. Бити покрет значи дефинисати себе у основи позитивно, према сопственим квалитетима, сопственим схватањима, сопственим животним стремљењима, а тек онда негативно, према „ономе што ми нисмо”. Покрет не тражи пуки животни простор у оквиру постојећег, већ га превазилази стварањем реалности у којој је то постојеће неадекватно, оголело, несавремено, једном речју — бесмислено.

Имајући ово у виду, није ни чудно да су најистакнутији покрети у историји – од рано хришћанског до пролетерског и антиглобалистичког – били управо највећи покрети за ослобођење. То је и показатељ да извор покрета није нешто „мистериозно”, већ објективан доживљај појединаца да је њихов живот суштински у раскораку са животом какав би реално могао и требало да буде. Потлачен човек је потлачен у готово свим сферама свог живота; његов живот је неслободан. Он је неслободан и као грађанин, и као радник, и као родитељ. Ропство га мори и у сновима. Зато и његов одговор мора бити његов животни одговор, одговор који израста из његовог самог друштвеног бића. Као директно отелотворење таквог одговора, покрет је најмање идеолошка друштвена творевина, тј. у највећој могућој мери заступа универзалне вредности.

За разлику од истинског покрета, који извориште своје критике, активности и солидарности налази у објективном доживљају целокупног друштвеног живота, и који поставља тај живот за предмет промене ка добробити сваког човека, привидни покрет у суштини полази од парцијалних интереса мањине и користи се историјском формом и именом покрета зарад остварења одређених привилегија.

Докторант филозофије на Берклију, Калифорнија