Ко напада Индију

АНАЛИЗА ВЕСТИ
У углавном мирној Индији, с времена на време, ипак нешто пукне. А кад се то догоди, салдо жртава, погинулих и рањених, по правилу је велики. Серија од седам експлозија које су се у уторак увече догодиле у Џајпуру, престоници Раџастана и једном од најпопуларнијих туристичких одредишта, није у овом погледу изузетак: око 80 мртвих и две стотине повређених.

Али, као и у ранијим случајевима – а од 2005. евидентирано је десет сличних терористичких напада са више од 500 жртава – нема одговора на питање ко су терористи и шта заправо желе. Има само много претпоставки, у сваком случају много више него конкретних чињеница.

Оно што је овом случају заједничко са ранијим јесте то да су терористи одабрали „меке мете” – места на којима се окупља много људи (базари и храмови), где је практично немогуће организовати превентивну безбедност, за разлику од добро чуваних владиних зграда и институција. Не баш много усавршене бомбе – експлозив помешан са металним куглицама да би био што убојитији – овога пута су биле прикачене за бицикле, који су у Индији основно транспортно средство: на њима се превозе како читаве породице, тако и импресивне количине терета.

У трагању за могућим мотивима, указује се да су се експлозије збиле на десетогодишњицу друге индијске атомске пробе у Раџастану, којом је Индија потврдила свој статус нуклеарне силе, што је за резултат имало и ескалацију напетости са суседним Пакистаном, са којим је у Индија у спору око Кашмира, савезне државе са муслиманском већином, која је приликом деобе 1947. остала у Индији (и била повод за два од три индијско-пакистанска рата).

Други могући повод је одлазак индијског шефа дипломатије у Исламабад, на прве разговоре са новом владом устоличеном после избора којима је окончана деветогодишња војна владавина генерала (данас председника) Первеза Мушарафа. Напад се догодио и само неколико дана после окршаја индијске армије са исламским милитантима у Кашмиру. Најзад, мотив би могао да буде и онај који се сматра већ „стандардним”: да се изазову нереди на верској основи, између хиндуиста и муслимана, који у Индији такође спорадично избијају још од независности.

Ново је међутим да је ово први удар на Џајпур, „пинк сити”, назван тако због розе боје зидова његових историјских здања (18. век) у његовом старом делу. Џајпур је познат и по мирној коегзистенцији већинских хиндуиста и око пола милиона муслимана – њихово заједништво, судећи по првим реакцијама, није пореметио ни овај напад, чије су жртве припадници обе вере (међу жртвама нема странаца, између осталог и зато што је туристичка сезона већ окончана, због великих врућина, са температурама од преко 40 степени).

Има, међутим, и анализа које указују да је и ово, као и претходне терористичке диверзије, део плана да се и Индија зарази вирусом џихадистичког екстремизма, који се већ примио у суседном Пакистану. Иако се после сваког терористичког акта одмах сумњичи „страна рука”, што је шифра за Пакистан, у индијској штампи се у последња два дана цитирају експерти који указују да у земљи постоји велики број „успаваних” џихадистичких ћелија са по два или три члана (помиње се и бројка од око две хиљаде), које се с времена на време, кад за то стигну инструкције, „буде”.

У прилог овој тврдњи наводи се и сличност најновијег напада са пређашњим: експлозијом у једном храму у светом граду Бенаресу, у Хајдерабаду и у бомбардовању возова у пословној престоници Индије, Мумбају (Бомбај). 

Индијски коментатори указују и на неорганизованост унутрашњих обавештајних служби, као и на чињеницу да земља нема адекватан број полицајаца. На сто хиљада становника Индија има само 126 чувара реда, према између 224 и 500 у западним земљама.