Ko napada Indiju

ANALIZA VESTI
U uglavnom mirnoj Indiji, s vremena na vreme, ipak nešto pukne. A kad se to dogodi, saldo žrtava, poginulih i ranjenih, po pravilu je veliki. Serija od sedam eksplozija koje su se u utorak uveče dogodile u Džajpuru, prestonici Radžastana i jednom od najpopularnijih turističkih odredišta, nije u ovom pogledu izuzetak: oko 80 mrtvih i dve stotine povređenih.

Ali, kao i u ranijim slučajevima – a od 2005. evidentirano je deset sličnih terorističkih napada sa više od 500 žrtava – nema odgovora na pitanje ko su teroristi i šta zapravo žele. Ima samo mnogo pretpostavki, u svakom slučaju mnogo više nego konkretnih činjenica.

Ono što je ovom slučaju zajedničko sa ranijim jeste to da su teroristi odabrali „meke mete” – mesta na kojima se okuplja mnogo ljudi (bazari i hramovi), gde je praktično nemoguće organizovati preventivnu bezbednost, za razliku od dobro čuvanih vladinih zgrada i institucija. Ne baš mnogo usavršene bombe – eksploziv pomešan sa metalnim kuglicama da bi bio što ubojitiji – ovoga puta su bile prikačene za bicikle, koji su u Indiji osnovno transportno sredstvo: na njima se prevoze kako čitave porodice, tako i impresivne količine tereta.

U traganju za mogućim motivima, ukazuje se da su se eksplozije zbile na desetogodišnjicu druge indijske atomske probe u Radžastanu, kojom je Indija potvrdila svoj status nuklearne sile, što je za rezultat imalo i eskalaciju napetosti sa susednim Pakistanom, sa kojim je u Indija u sporu oko Kašmira, savezne države sa muslimanskom većinom, koja je prilikom deobe 1947. ostala u Indiji (i bila povod za dva od tri indijsko-pakistanska rata).

Drugi mogući povod je odlazak indijskog šefa diplomatije u Islamabad, na prve razgovore sa novom vladom ustoličenom posle izbora kojima je okončana devetogodišnja vojna vladavina generala (danas predsednika) Perveza Mušarafa. Napad se dogodio i samo nekoliko dana posle okršaja indijske armije sa islamskim militantima u Kašmiru. Najzad, motiv bi mogao da bude i onaj koji se smatra već „standardnim”: da se izazovu neredi na verskoj osnovi, između hinduista i muslimana, koji u Indiji takođe sporadično izbijaju još od nezavisnosti.

Novo je međutim da je ovo prvi udar na Džajpur, „pink siti”, nazvan tako zbog roze boje zidova njegovih istorijskih zdanja (18. vek) u njegovom starom delu. Džajpur je poznat i po mirnoj koegzistenciji većinskih hinduista i oko pola miliona muslimana – njihovo zajedništvo, sudeći po prvim reakcijama, nije poremetio ni ovaj napad, čije su žrtve pripadnici obe vere (među žrtvama nema stranaca, između ostalog i zato što je turistička sezona već okončana, zbog velikih vrućina, sa temperaturama od preko 40 stepeni).

Ima, međutim, i analiza koje ukazuju da je i ovo, kao i prethodne terorističke diverzije, deo plana da se i Indija zarazi virusom džihadističkog ekstremizma, koji se već primio u susednom Pakistanu. Iako se posle svakog terorističkog akta odmah sumnjiči „strana ruka”, što je šifra za Pakistan, u indijskoj štampi se u poslednja dva dana citiraju eksperti koji ukazuju da u zemlji postoji veliki broj „uspavanih” džihadističkih ćelija sa po dva ili tri člana (pominje se i brojka od oko dve hiljade), koje se s vremena na vreme, kad za to stignu instrukcije, „bude”.

U prilog ovoj tvrdnji navodi se i sličnost najnovijeg napada sa pređašnjim: eksplozijom u jednom hramu u svetom gradu Benaresu, u Hajderabadu i u bombardovanju vozova u poslovnoj prestonici Indije, Mumbaju (Bombaj). 

Indijski komentatori ukazuju i na neorganizovanost unutrašnjih obaveštajnih službi, kao i na činjenicu da zemlja nema adekvatan broj policajaca. Na sto hiljada stanovnika Indija ima samo 126 čuvara reda, prema između 224 i 500 u zapadnim zemljama.