За и против изградње мини-хидроелектрана

Повод за наше обраћање јавности на ову тему је чланак ваше сараднице Д. Јокић Стаменковић „Противници мини-хидроелектрана не одустају”, објављен у дневном листу „Политика” 26. јануара 2019. године. У уводном делу чланка наводи се изјава Александра Јовановића Ћуте, једног од оснивача Иницијативе „Одбранимо реке Старе планине”, да „једини захтев који противници градње мини-хидроелектрана већ две године упућују представницима државе јесте моментално заустављање подизања свих малих електрана у Србији”. Поред овога, исти извор наглашава да је „до сада изграђено око 100 таквих хидроелектрана, чиме је уништено педесетак природних токова” и да је „још већи проблем што се, док они протестују да спасе понеку, бар још педесет река уништава и гура у подземне токове”. Вероватно у циљу потпоре горе наведеном ставу о мини-хидроелектранама, аутор текста наводи да и „министар екологије Горан Триван, као декларисани противник градње малих хидроелектрана у заштићеним подручјима, попут реке Височице на Старој планини, извор свих проблема види у чињеници да је Законом о заштити природе то уопште дозвољено”.

У истом чланку вашег сарадника наводи се и изјава Драгана Јосића, председника Националног удружења малих хидроелектрана, да је ово удружење издало саопштење у коме је „истакнуто да су ова постројења изграђена у складу са Националном стратегијом за обновљиве изворе енергије и према свим важећим законима и да је неинформисаност грађана главни разлог због којег се буне против такве градње”.

Очигледно је да су ове изјаве контрадикторне и да се ваши цењени читаоци не могу лако снаћи шта је истина. Зато ћемо покушати да са мало више аргумената расветлимо питање оправданости изградње мини-хидроелектрана у Србији.

Генерално се може рећи да главни разлог противника изградње МХЕ, „уништавање природних токова”, не стоји, јер пуштањем у рад МХЕ мења се само водни режим на деоници реке од водозахвата до машинске зграде, у смислу деривационог скретања дела воде кроз цевовод да би се искористила водна снага, док се та иста количина воде (значи не троши се), у истом агрегатном стању и истог квалитета враћа у речни ток. Важно је напоменути да се то скретање може извршити само у периодима када је доток воде на месту водозахвата већи од „биолошког минимума” – количине воде која се неприкосновено оставља за потребе одржавања биљног и животињског света у реци. За контролу квалитета воде у широј зони МХЕ Законом о водама Републике Србије је прецизирано да Институт за јавно здравље има обавезу да долази на сваку хидроелектрану и узима узорке изнад и испод водозахвата, као и на испусту из саме хидроелектране. Количина воде која се максимално може скренути из водотока одговара максималном капацитету цевовода, што се дефинише пројектом који је претходно прикупио све потребне сагласности и дозволе. Сва вода већа од максималног капацитета остаје да тече природним током.

Потреба Србије за обновљивом енергијом је евидентна, јер се 70 одсто електричне енергије у Србији производи експлоатацијом угља. Поред тога, Србија мора испунити обавезе преузете Уговором са Енергетском заједницом, којим је дефинисан годишњи утрошак од 27 процената енергије на нивоу земље из обновљивих извора. А обновљиви извори енергије који су нам на располагању у Србији јесу: хидроенергија (акумулационе хидроелектране и МХЕ), ветропаркови и соларна енергија. За разлику од МХЕ, ветропаркови имају негативан утицај на птице и слепе мишеве, изазивају вибрације на екосистему испод стубова, смањују кинетичку енергију струја ветрова и могу утицати на микроклиму. Соларни панели заузимају велике површине земљишта које се не могу више користити у друге намене, а могу такође неповољно утицати на птице. С друге стране, негативни утицаји енергије произведене из фосилних горива, посебно из угља, много су већи: загађују се ваздух, падавине, површински токови и чисте подземне воде, пољопривредно земљиште, стварају се огромне површине под пепелом, што додатно утиче на загађеност ваздуха, а самим тим повећавају се негативни утицаји на људско здравље.

На основу свега реченог, сматрамо да изградња МХЕ у Србији нема алтернативу, како због друштвено-економског, тако и због еколошког значаја.

*Научни саветник

**Дипл. грађ. инж.