Дипломатска цена Косова

Не мора амерички амбасадор да поручи да је Србија у оценама догађаја у Венецуели на погрешној страни историје.

Како је могуће бранити режим председника Николаса Мадура у Каракасу који због огољеног очувања власти забрањује дотур хуманитарне помоћи за милионе изгладнелих и без лекова? Само зато што „милостиња” долази из САД, које признају Мадуровог ривала Хуана Гваида као прелазног председника до нових слободних избора, а „искрена” помоћ долази из Русије?

Мадуро је протагониста очито промашеног пројекта „боливарског социјализма за 21. век”, који је упропастио привреду, довео до незапамћене хуманитарне кризе земље са највећим доказаним изворима нафте на свету и више од три милиона Венецуеланаца отерао у избеглиштво.

Како је Мадуро производ утицаја руске аутократије и кубанске диктатуре, а Гваидо је миљеник Вашингтона, политичка и хуманитарна криза су одмах попримиле глобалне димензије. Владимир Путин не сме да допусти крах једног од својих експеримената који Русији служи као потврда глобалне моћи у борби против једнополарног света сачуваног у амбицијама Доналда Трампа. Било би необично да обојица немају снажне интересе да утичу на кризу. Не само због политике, већ и због нафте која је ангажовала велике америчке и руске компаније попут „Шефрона” или „Росњефта”.

Шта у таквим околностима ради Србија? Нико од наше мале земље и не тражи да се изјашњава. Реално посматрајући, шта велике брига шта ће због кризе у Венецуели имати да каже Београд, удаљен 9.000 километара од Каракаса.

Лидери Србије не би да пропусте прилику и да, у дипломатски невешто замотаној форми, покажу да штите Мадура као легитимно изабраног председника. Ни речи да је његов ривал Гваидо такође легитимно изабрани председник националног парламента. Битно је показати да Србија није на страни супротној од Русије.

Званичнике не брине што је Београд све чешће на источној, док истовремено понавља да види будућност на западној страни. Уверени су, од председника надоле, да могу успешно да балансирају између Истока и Запада. Самообманути сопственим вештинама, не примећују да су се њихове дипломатске бусоле размагнетисале, да све теже налазе истинске савезнике.

Откуд ова све уочљивија дихотомија, која се приближава цинизму и лицемерју? Одговор је један, и само један: Косово. Косово је алфа и омега српске унутрашње и спољне политике. Конфликт је узрочник дезоријентације која би могла да има стратешки дугорочне последице. Русија се у том сложеном вртлогу доживљава као заштитник „најсветије српске речи”. Путинова дипломатија ће, уз помоћ Московске патријаршије, одбранити „српски Јерусалим” од неког савременог Саладина и његових албанских коњаника са Косова.

Српска политика не престаје да захваљује Русији, која у кремаљском џепу држи адут који ми немамо: вето у Савету безбедности. Тај вето заиста је једном значајно помогао Србији, када је спречен неразуман предлог британске резолуције која би српски народ за будућност означила као геноцидан.

Руси су нас спасли историјске љаге од које сами нисмо у стању да се спасемо. Али све је више званичника у Београду који отворено негирају да је у Сребреници почињен геноцид. Тако као да призивамо осуде. Чувамо статус земље која није спремна да прихвати чињенице које су аминоване и у резолуције Скупштине Србије – истина, уз задршку, јер и у том документу није било храбрости да се спомене реч „геноцид”, која је експлицитна у пресуди Хашког суда.

Но, да се вратим српској захвалности Русији и руским наплатама те захвалности. Како паметнија руска политика добија много уз минимална конкретна и максимална пропагандистичка улагања? Обећање вета најскупље је плаћено продајом НИС-а, капиталне индустрије нафте и гаса. И данас „Гаспром” плаћа рудну ренту нижу од оне која важи за све друге.

Где су демократе стале, напредњаци су наставили, па ни у владајућој коалицији ни у опозицији не постоји јасан консензус око тога у којем правцу треба да иде спољна политика.

Док се брзином пужа приближавају неком решењу косовског проблема, чинимо све могуће уступке Русији, иако Москва није укључена у дијалог Београда и Приштине, чак не нуди никакву идеју да би се косовско клупко распетљало. Александар Вучић није Александар Велики да би храбро пресекао Гордијев чвор, али зато уклизава у простор растућег руског утицаја излажући Србију све гласнијим критикама са Запада, где се с правом процењује да спољна политика Београда не одговара земљи која је кандидат за чланство у ЕУ.

Ризикујући нове дипломатске потресе, Србија у сваком међународном форуму штити Москву, противећи се резолуцијама осуде анексије Крима или стања људских права у Русији. Усаглашеност српске спољне политике са ЕУ, по анализама Исак фонда, у драстичном је паду од времена када су напредњаци преузели власт 2012. и пала је на скромна 54 процента, најниже у региону.

Шеф српске дипломатије понавља мантру да ће Србија слушати Брисел када постане пуноправан члан Уније, што је формално тачно, али је јасно да служи као параван константног одмицања од Запада. Можда овде неко управо на то и рачуна: да се удаљимо до те мере да ЕУ каже да му таква нова чланица не треба. Па да онда српски путинофили ликују и кажу: видите да смо у праву. ЕУ никада и није желела Србију. Наше место је на истоку.

Решење косовског питања је једина шанса да се Србија врати визијама које је скромно почела да остварује од 2000. Да одабере да ли жели систем владавине као у Француској и Холандији, или онај у Казахстану и Азербејџану. Да не брани режим у Каракасу само зато што није признао независно Косово и да не ликује када признање повуче тако утицајан члан међународне заједнице какав је Палау.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа