Diplomatska cena Kosova

Ne mora američki ambasador da poruči da je Srbija u ocenama događaja u Venecueli na pogrešnoj strani istorije.

Kako je moguće braniti režim predsednika Nikolasa Madura u Karakasu koji zbog ogoljenog očuvanja vlasti zabranjuje dotur humanitarne pomoći za milione izgladnelih i bez lekova? Samo zato što „milostinja” dolazi iz SAD, koje priznaju Madurovog rivala Huana Gvaida kao prelaznog predsednika do novih slobodnih izbora, a „iskrena” pomoć dolazi iz Rusije?

Maduro je protagonista očito promašenog projekta „bolivarskog socijalizma za 21. vek”, koji je upropastio privredu, doveo do nezapamćene humanitarne krize zemlje sa najvećim dokazanim izvorima nafte na svetu i više od tri miliona Venecuelanaca oterao u izbeglištvo.

Kako je Maduro proizvod uticaja ruske autokratije i kubanske diktature, a Gvaido je miljenik Vašingtona, politička i humanitarna kriza su odmah poprimile globalne dimenzije. Vladimir Putin ne sme da dopusti krah jednog od svojih eksperimenata koji Rusiji služi kao potvrda globalne moći u borbi protiv jednopolarnog sveta sačuvanog u ambicijama Donalda Trampa. Bilo bi neobično da obojica nemaju snažne interese da utiču na krizu. Ne samo zbog politike, već i zbog nafte koja je angažovala velike američke i ruske kompanije poput „Šefrona” ili „Rosnjefta”.

Šta u takvim okolnostima radi Srbija? Niko od naše male zemlje i ne traži da se izjašnjava. Realno posmatrajući, šta velike briga šta će zbog krize u Venecueli imati da kaže Beograd, udaljen 9.000 kilometara od Karakasa.

Lideri Srbije ne bi da propuste priliku i da, u diplomatski nevešto zamotanoj formi, pokažu da štite Madura kao legitimno izabranog predsednika. Ni reči da je njegov rival Gvaido takođe legitimno izabrani predsednik nacionalnog parlamenta. Bitno je pokazati da Srbija nije na strani suprotnoj od Rusije.

Zvaničnike ne brine što je Beograd sve češće na istočnoj, dok istovremeno ponavlja da vidi budućnost na zapadnoj strani. Uvereni su, od predsednika nadole, da mogu uspešno da balansiraju između Istoka i Zapada. Samoobmanuti sopstvenim veštinama, ne primećuju da su se njihove diplomatske busole razmagnetisale, da sve teže nalaze istinske saveznike.

Otkud ova sve uočljivija dihotomija, koja se približava cinizmu i licemerju? Odgovor je jedan, i samo jedan: Kosovo. Kosovo je alfa i omega srpske unutrašnje i spoljne politike. Konflikt je uzročnik dezorijentacije koja bi mogla da ima strateški dugoročne posledice. Rusija se u tom složenom vrtlogu doživljava kao zaštitnik „najsvetije srpske reči”. Putinova diplomatija će, uz pomoć Moskovske patrijaršije, odbraniti „srpski Jerusalim” od nekog savremenog Saladina i njegovih albanskih konjanika sa Kosova.

Srpska politika ne prestaje da zahvaljuje Rusiji, koja u kremaljskom džepu drži adut koji mi nemamo: veto u Savetu bezbednosti. Taj veto zaista je jednom značajno pomogao Srbiji, kada je sprečen nerazuman predlog britanske rezolucije koja bi srpski narod za budućnost označila kao genocidan.

Rusi su nas spasli istorijske ljage od koje sami nismo u stanju da se spasemo. Ali sve je više zvaničnika u Beogradu koji otvoreno negiraju da je u Srebrenici počinjen genocid. Tako kao da prizivamo osude. Čuvamo status zemlje koja nije spremna da prihvati činjenice koje su aminovane i u rezolucije Skupštine Srbije – istina, uz zadršku, jer i u tom dokumentu nije bilo hrabrosti da se spomene reč „genocid”, koja je eksplicitna u presudi Haškog suda.

No, da se vratim srpskoj zahvalnosti Rusiji i ruskim naplatama te zahvalnosti. Kako pametnija ruska politika dobija mnogo uz minimalna konkretna i maksimalna propagandistička ulaganja? Obećanje veta najskuplje je plaćeno prodajom NIS-a, kapitalne industrije nafte i gasa. I danas „Gasprom” plaća rudnu rentu nižu od one koja važi za sve druge.

Gde su demokrate stale, naprednjaci su nastavili, pa ni u vladajućoj koaliciji ni u opoziciji ne postoji jasan konsenzus oko toga u kojem pravcu treba da ide spoljna politika.

Dok se brzinom puža približavaju nekom rešenju kosovskog problema, činimo sve moguće ustupke Rusiji, iako Moskva nije uključena u dijalog Beograda i Prištine, čak ne nudi nikakvu ideju da bi se kosovsko klupko raspetljalo. Aleksandar Vučić nije Aleksandar Veliki da bi hrabro presekao Gordijev čvor, ali zato uklizava u prostor rastućeg ruskog uticaja izlažući Srbiju sve glasnijim kritikama sa Zapada, gde se s pravom procenjuje da spoljna politika Beograda ne odgovara zemlji koja je kandidat za članstvo u EU.

Rizikujući nove diplomatske potrese, Srbija u svakom međunarodnom forumu štiti Moskvu, protiveći se rezolucijama osude aneksije Krima ili stanja ljudskih prava u Rusiji. Usaglašenost srpske spoljne politike sa EU, po analizama Isak fonda, u drastičnom je padu od vremena kada su naprednjaci preuzeli vlast 2012. i pala je na skromna 54 procenta, najniže u regionu.

Šef srpske diplomatije ponavlja mantru da će Srbija slušati Brisel kada postane punopravan član Unije, što je formalno tačno, ali je jasno da služi kao paravan konstantnog odmicanja od Zapada. Možda ovde neko upravo na to i računa: da se udaljimo do te mere da EU kaže da mu takva nova članica ne treba. Pa da onda srpski putinofili likuju i kažu: vidite da smo u pravu. EU nikada i nije želela Srbiju. Naše mesto je na istoku.

Rešenje kosovskog pitanja je jedina šansa da se Srbija vrati vizijama koje je skromno počela da ostvaruje od 2000. Da odabere da li želi sistem vladavine kao u Francuskoj i Holandiji, ili onaj u Kazahstanu i Azerbejdžanu. Da ne brani režim u Karakasu samo zato što nije priznao nezavisno Kosovo i da ne likuje kada priznanje povuče tako uticajan član međunarodne zajednice kakav je Palau.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista