Многи Пољаци нису дочекали повратак слободе

Бисерка Рајчић наставља да нас фасцинира новим издањима посвећеним Пољској и њеној култури. У издању „Трећег трга” објављено је њено дело „Писма из Пољске”, као обимна збирка писама-есеја, већ трећа у овом облику. Текст „Краковски дневник” (2000–2001) посвећен је Еви Новак, „Ренесансни Краков” Весни Башић, „Барок и сарматизам” посвећен је Драшку Ређепу, „Млада Пољска и сецесија” Јелици Недић...

Ово издање обогатили су и текстови о пољском филму, музици, великим позоришним фестивалима, о личностима попут Чеслава Милоша и Еве Липске, описи атмосфере књижевних вечери. Код „Трећег трга” објављена је и збирка Ришарда Крињицког „Магнетна тачка”, у преводу Бисерке Рајчић. Само на основу једне песме схваћена је мисаона дубина овог пољског песника, изречена у даху: „Не треба тражити,/ сами ће се наћи, робови,/ склони вршењу власти,/ какву над нама/ могу имати само љубав и смртна болест.” Бисерка Рајчић, књижевница и преводилац, почасни је члан Удружења пољских писаца, добитница је осам значајних пољских награда, а од прошле године је и почасни грађанин краљевског, престоног Кракова, четврта жена са том титулом од 1850. године.

На који начин ваша књига „Писма из Пољске” сведочи о традицији пољске културе и њеној историји?

Како нисам само преводилац, потрудила сам се да  пронађем најадекватнији начин изражавања себе, као познаваоца хиљадугодишње историје Пољске, њене културе и књижевности. У том откривању, схватила сам да ми највише леже међужанрови: есеј, писмо, дневник. Зато је и моја најновија књига „Писма из Пољске” написана у том  стилу, како би моји текстови о нечем што се догодило у даљој и ближој прошлости, чији сам сведок била, сачували актуелност и да их не читају само слависти  већ и шире. Поготово што се о Пољској код нас, осим књижевности, филма, донекле позоришта, мало зна мада је реч о јединој словенској земљи с непрекидном хиљадугодишњом културом, коју је успела да сачува у веома тешким временима.

Можете да сведочите и о том преласку из пољског комунизма у посткомунизам.

Управо у томе Пољаци су показали своју праву природу, свој несвакидашњи патриотизам, створивши најбројнији синдикат у историји – солидарност. Створивши и истрајавши у остваривању зацртаног програма. Између осталог захваљујући укидању цензуре, која је деценијама уништавала целокупан живот земље тако да многи нису дочекали повратак слободе живљења и изражавања.

Како тумачите десничарске политичке тенденције у Пољској?

Тоталитаризам који је у Пољској потрајао више од пола века изнедрио је партијски плурализам, у коме су се нашле и десничарске тенденције. Адам Михњик, један од најзначајнијих представника левице, почетком деведесетих година прошлог века прокоментарисао је  почетак посткомунизма на следећи начин: „Све смо очекивали, али никако мито и корупцију. Нажалост, тоталитаризам оставља траг и после званичног укидања. О чему сведоче и бројни протести незадовољних широм Пољске.”

Због чега су вас све фасцинирали Краков и Варшава, велики универзитетски центри, али и мањи градови важних фестивала и изложби?

У Пољској су разлике у култури између великих и мањих градова данас знатно мање него у другим земљама. Тренутно култура је можда интензивнија и оригиналнија у мањим градовима. Отуд издавачке куће, часописи, позоришта, фестивали у низу мањих места. Примајући неке од награда тих фестивала, или као члан жирија неких манифестација, имала сам прилику да се с тим упознам изблиза. Тога у тој мери нема у осталим бившим комунистичким земљама. Краков је последњих година један од најпосећенијих градова Европе. Послератна соцреалистичка Варшава захваљујући чудима савремене архитектуре данас личи на главне градове  Европе...

Током близу педесет година, колико сте посећивали Пољску упознали сте многе њене уметнике, чија дела сте и преводили. Поред Збигњева Херберта, Тадеуша Ружевича, Виславе Шимборске, Еве Липске, ко је још на вас оставио утисак?

Имала сам срећу да поред нобеловаца или кандидата за Нобелову награду упознам и низ значајних људи, који су играли и играју веома значајне улоге у Пољској и свету. Рецимо, крајем седамдесетих година прошлог века упознала сам у Кракову будућег папу Јована Павла,  католичке интелектуалце попут Јежија Туровича, Јузефа Тишнера, Јацека Вожњаковског, Адама Боњецког, најчувеније универзитетске професоре и стручњаке научних института Пољске академије наука, затим Лешека Колаковског, Анджеја Вајду, Тадеуша Кантора и више од 200 режисера, глумаца, сликара, младих писаца, којима се интензивно бавим.