Слободни и фер избори

Устав Републике Србије подвлачи неопходност слободних избора и то у трећем члану, у којем се владавина права, између осталог, доводи у везу са слободним и непосредним изборима, као и у другом члану, где се један од три начина на које грађани остварују суверенитет (друга два су путем референдума и народне иницијативе) односи на вршење суверенитета преко слободно изабраних представника.

Невоља је, међутим, у томе што људи у овој земљи неретко сматрају да су избори слободни и фер само уколико су расписани и одржани у предвиђеном року – без обзира на то у каквој се атмосфери спроводе, да ли медији професионално обављају посао за време предизборне кампање, да ли су бирачи условљавани да свој глас дају некој од понуђених политичких опција и да ли се, на концу, противзаконито нарушава принцип изборне тишине.

Постојање избора само по себи свакако је нужан, но не и довољан услов да бисмо их сматрали фер и слободним. И због тога политичка и грађанска опозиција с пуно права најављује бојкот избора све док се не створе услови за њихово фер и слободно одржавање. Реч је о сасвим легитимном захтеву, будући да услови за одржавање фер и слободних избора подразумевају доста тога, пре свега сређене бирачке спискове, отвореност медија за све стране које учествују у изборном процесу (то јест професионални третман свих страна у изборном процесу), ненарушавање изборне тишине, неприсиљавање бирача да гласају према туђем нахођењу…

Кључно питање, међутим, гласи: Како поменуте услове успоставити? Наиме, не треба посебно наглашавати чињеницу да је у правно неуређеним и корумпираним друштвима, у којима влада право јачег, тешко или готово немогуће доказати да избори нису фер и слободни. На пример, уколико постоје неажурирани бирачки спискови у којима и даље егзистирају блаженопочивши људи, тешко је доказати да је неко гласао уместо њих. Па ипак, само постојање могућности за такву једну злоупотребу отвара простор за подозривост у вези са регуларношћу изборног процеса. Поготово уколико чланови једне партије имају монопол над контролом бирачког списка (односно увид у личне исправе бирача) на самом гласачком месту – што се масовно дешавало на прошлогодишњим изборима у Београду. Јер, уколико сте тада макар покушали да укажете на нимало фер урушавање начела партијског плурализма у раду бирачких одбора, надлежни органи би ту очигледну злоупотребу брже-боље сврстали у категорију мањих неправилности у изборном процесу. И мачку о реп, што би се рекло.

Још је теже доказати да многи бирачи у земљи Србији не гласају својом вољом, што је основна претпоставка слободних избора, већ пре свега из обавезе према онима који су им дали посао, или им запослили чланове фамилије, или им уделили једнократну помоћ у виду новца, шећера, брашна или зејтина. С друге стране, да би се фер и слободни избори уопште оваплотили у стварности, потребно је обезбедити толерантну атмосферу у друштву – пре свега културу дијалога. А главни предуслов за то су отворени и професионални медији. То би, другим речима, значило да уколико неко намерава да се бави професионалним новинарством, не може да игнорише чињеницу да хиљаде Београђана сваке суботе пролазе поред његовог седишта. Посебно, телевизије са националном фреквенцијом не могу функционисати као медијски сервиси владајућих партија, те да се морају приближити бар минимуму стандарда професионалног новинарства.

Ипак, предуслов свих предуслова за успостављање културе дијалога у Србији (као битног услова за организовање слободних и фер избора), јесте императив да се на телевизије са националном фреквенцијом врати пракса тзв. округлих столова, око којих би се сучељавали ставови представника опозиције и власти. С тим у вези, први услов да избори заиста постану фер и слободни, могло би да буде успостављање редовне праксе сучељавања председника и премијера Србије са лидерима партијске и грађанске опозиције пред телевизијским камерама. То би заправо могао бити и главни захтев опозиције да уопште изађе на изборе – да председник државе, најмање два пута месечно, на телевизији укрсти ставове са политичким неистомишљеницима.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа