Скулпторски цртежи Иване Милев у „Хаосу”

С времена на време галерија „Хаос” упусти се у авантуру излагања цртежа који превазилазе дводимензионалну форму папира и урањају у форму инсталације. Избор радова Иване Милев насловљен са „Не/променљиво”, који је од вечерас па до 12. априла доступан публици у овом излагачком простору, један је од таквих случајева, дела би се могла окарактерисати као „скулпторски цртежи”.

Ова мада вајарка, рођена 1987. у Београду, основне студије завршила је 2009, магистарске 2011. (класа Мрђана Бајића) и докторске 2017 – све на Факултету ликовних уметности у Београду. Њено интересовање првобитно је било у вези с малим накитним формама обликовања, што је почело док је похађала средњу школу „Техноарт Београд”, где је сада запослена као предавач, али је у последње време усмерено ка великим структурама које су умешна комбинација математичких прорачуна и природних облика. То је уочљиво и на први поглед – готово трећину поставке, њен део смештен тик уз галеријски прозорски зид чини флуидна, визуелно молекуларна инсталација од метала и пластике, чија је потенцијална просторна протежност бесконачна.

„Попут анегдоте о хотелу са бесконачно много соба, тако и бескрајно много елемената Иваниних радова упливају један у други, нестају, поново се јављају, па се уврћу и обрћу. Сваки за себе, но ипак, творећи једну компактну целину, у недоглед – попут космоса. Њихова скулптуралност, естетичка допадљивост и колористичка привлачност као објеката пер се морају се, међутим, истовремено, посматрати и као цртежи”, пише у тексту за ову поставку Лука Трипковић.

Ауторка, која је чланица УЛУС-а и УЛУПУДС-а, и добитница десетак награда, са 12 самосталних и преко 60 групних изложби у земљи и иностранству додаје:

– Мој цртеж увек је тежио тродимензионалности па је моје уметничко истраживање пронашло исходиште у вајарству. Скулптуре нису класичне, оне су покретне, највише ме занимају њихови флексибилни зглобови, инспирише ме многострукост конекције међу елементима. Радови које стварам састављени су од метала, пластике, дрвета, текстила, заједничко им је да су на неки начин самонамештајући, такорећи живи – објашњава уметница.