Битка за срце и душу светске јавности

За паљење америчке хуманитарне помоћи није крива венецуеланска влада, која је досад оптуживана и због тога приказивана као сурова и тиранска, већ тамошња опозиција, открио је „Њујорк тајмс”, потврђујући да је и у овом сукобу једна од најважнијих ствари – пропагандни рат.

Откако је крајем прошлог месеца запаљен конвој на граници између Колумбије и Венецуеле, противници владе у Каракасу кривили су председника Николаса Мадура, представљајући га као ауторитарца неосетљивог на патњу народа. Хуан Гваидо, лидер античависта који се у јануару прогласио за легитимног шефа државе, тврдио је да инцидент доказује суровост наследника Уга Чавеза. Стејт департмент је саопштио да је венецуелански председник наредио да се запали камион, што је потврдила и колумбијска влада, док је амерички потпредседник Мајк Пенс казао да је „тиранин из Каракаса плесао” док су његови чауши „палили храну и лекове”. Огласио се и републикански сенатор са Флориде Марко Рубио, тврдећи да је уништавање хуманитарне помоћи у земљи где људи гладују „злочин” и да јужноамеричка влада „мора да плати због овога ако међународно право било шта значи”.

И док су венецуелански античависти и амерички јастребови покушавали да уз помоћ слика са границе притисну Доналда Трампа да одобри смену Мадуровог режима, десио се обрт. „Њујорк тајмс” је јавио да је пожар у камиону случајно изазвао присталица опозиције који је бацио Молотовљев коктел у правцу снага реда и грешком погодио амерички конвој. Дневник је раскринкао и део Пенсове изјаве где потпредседник тврди да су запаљени лекови јер се испоставило да су камиони превозили медицинску опрему попут шприцева и рукавица, али не и медикаменте.

И поред тога што је одбачена прва верзија догађаја, људима широм света у сећању се урезала слика да венецуеланска влада спаљује пакете док милиони грађана немају шта да једу. Противници чавизма у Венецуели и САД су и после писања њујоршког листа поручивали да је Мадуро крив за уништавање помоћи јер је његова политика довела до нереда и бацања ручно направљене бомбе.

Хуманитарна помоћ недељама је „заробљена” на колумбијској страни колумбијско-венецуеланске границе јер званични Каракас одбија да пропусти амерички конвој. На позив опозиције, тамо су се крајем месеца скупили антивладини демонстранти који су покушали да пробију блокаду и пренесу пакете. У окршајима са војском и полицијом, неколико учесника протеста изгубило је живот. И поред тога што је од догађаја на граници направио спектакл за новинаре из свих делова света, Гваидо није успео да преведе армију на своју страну или да покрене страну војну интервенцију. Ипак, зарадио је поен у медијском рату јер је већина људи остала у заблуди да је мост између Колумбије и Венецуеле затворен само зато да не би прошла хуманитарна помоћ. Истина је да тај ауто-пут никад није ни био отворен. Питање је да ли би амерички конвој могао да прође туда чак и да Мадурова влада није поставила баракаде. До тренутка кад су радови завршени 2016, односи између Колумбије и Венецуеле су толико погоршани да није ни уприличено пресецање врпце. Од три милиона људи који су последњих година због тешке економске кризе напустили Венецуелу, највише их је отишло у Колумбију.

Као и бројни други владари који су се замерили Вашингтону, и Мадуро је годинама уназад приказиван као деспот који уништава земљу и изгладњује народ, а на његовој сатанизацији посебно је почело да се ради кад се Гваидо прогласио за председника. У рату за срце и душу јавности, инсистира се да Чавезов наследник не дозвољава да хуманитарна помоћ вредна 20 милиона долара дође до изгладнелог народа. Оно што се прећуткује је да Каракас сваког дана губи исту своту новцу због америчких санкција наметнутих венецуеланској нафтној индустрији.

У пропагандном рату друге стране, потенцира се да у Венецуели нема економске, политичке или хуманитарне кризе. Медији под контролом званичног Каракаса, попут венецуеланског јавног сервиса ВТВ или регионалне телевизије Телесур, упињу су да прикажу да је стање у Венецуели најнормалније и поред хиперинфлације и егзодуса становништва. Услед рестрикција, око 70 одсто земље је прошле недеље остало без струје. Западни медији преносе да је због тога 17 пацијената преминуло у болницама. Каракас тврди да у земљи има свега и да му због тога не треба америчка хуманитарна помоћ, али онда није јасно зашто се хвали прихватањем руске хуманитарне помоћи. Мадуро одбацује тврдње да има проблема, али истовремено криви „амерички империјализам” за невоље у Венецуели. Иако је влада о несташицама струје говорила као о западној пропаганди, на крају је за рестрикције окривила „америчку саботажу”.