Гангстерски подсетник

Од нашег сталног дописника

Чикаго, маја – Шетајући Чикагом, необавештени страсни пушач направио је низ деликата, прошавши, зачудо, некажњено. Димио је плочницима, не примећујући да је код многих улаза компанија па и ресторана исписана забрана пушења у полупречнику од пет метара, уз претњу да ће прекршиоци бити оглобљени.

Срећом по њега, није дошло до интервенције надлежних, која би могла да га остави без новца предвиђеног за допирање до низа привлачних дозвољености и препоручљивости велеграда. Да би донекле искајао своје грехе, гост је платио 30 долара за „гангстерску туру”, која је обећавала да ће му открити знатно већа непочинства од оних које је он, као неинформисани пушач, починио. Кад се та одисеја, после два сата вожње аутобусом, окончала – савест му је била мирнија.

Трагом Ал Капонеа

Водичи, у одећи која је подсећала на моду из времена велике економске кризе двадесетих година прошлог века, углавном су на забаван начин приказали можда највећег, а вероватно највише литерарно и филмски обрађеног „јунака” из обрачуна закона са безакоњем тог доба. Припуцавали су каписларима или имитирали пуцњаву ударањем о лим постављен до возача аутобуса, чији су прозори били ишарани имитацијама трагова метака, а све уз повремене „евергринове” из доба прохибиције, забране точења алкохола, у којој је нарочито профитирао злогласни Ал Капоне.

Мучна прошлост представљена је шеретски, готово као историјска атракција. Путницима није омогућен ниједан непосредни увид у евентуалне остатке илегалних дестилерија или других остатака илегале. Видели су, додуше, локације давних покоља, као што је била ликвидација групе припадника Капонеу супарничке банде, баш на Дан заљубљених 1929. године. Провозали су се и до места где је полиција изрешетала ондашњег највећег пљачкаша банака Џона Дилинџера. Чули су, при том, и приповедачки „зачин” – да су његову крв пролазници марамицама скупљали за успомену…

Из те приче, путници су могли да докуче неке од корена алтернативне глобализације. Највећи отпор прохибицији био је, по речима организатора „гангстерске туре”, у Чикагу јер су главнину становништва тог дела „Новог света” чинили досељеници из крајева „монументално склоних капљици” – као што су делови Немачке, Пољске и Ирске – којима је снабдевање тада илегалним артиклима олакшао „перфектан сервис” Италијана.

Званични Чикаго би да се ослободи имиџа такве прошлости. Није му то лако, иако Американци на другим крајевима планете, па и на Балкану, проповедају одрицање од историје уз изградњу модерне сторије.

Остала је забележена занимљива локална полемика. „Не занима нас ништа што велича насиље”, образложили су представници градског туристичког бироа. Шеф друштва за очување традиције је одговорио да је „уништавање историје најсрамнија заоставштина”. Писац књиге о чикашком гангстерају је, пак, изнео теорију завере – да је организовани криминал и даље утицајан па да се избегавањем прича о Капонеу заправо избегава неугодна садашњост…

Туристи хрле да бар „омиришу” дах прохујале епохе отпадништва од закона. Многе, доиста, више од саме прошлости мами њено поређење с данашњицом. У Ал Капонеовој заоставштини, као у специфичном гангстерском подсетнику, препознају садашње превртљивости – с приказивањем организованог криминала као легалне пословне успешности и недоказивости крупних злочина (Капоне за собом није остављао „писанија” која би поткопала његову „невиност”). Таквим асоцијацијама у прилог иде и Капонеова порука, угравирана у неке од сувенира, да „у Чикагу нема гангстера”, уз напомену – „сви смо ми само бизнисмени”…

Радозналцима се, истовремено, нуди и прилика да се подсете како закон ипак може да доака и таквима. Осумњичен за многа недела, за која „није било довољно доказа”, Капоне је ипак долијао – због неплаћања пореза. А после робијања, докрајчиле су га последице – сопствене неконтролисане интимизације (сифилис је, кажу, допринео да Капоне сконча 25. јануара 1947. године, осам дана после 48. рођендана)…

Мамци велеграда

Долазак у Чикаго омогућава, такође, да се „узме пелцер” за одстрањивање „лошег гласа који неког непрестано бије”. Иако је и даље, 61 годину после Ал Капонеове смрти, жигосан као „симбол криминала”, град је израстао у регионални, национални па и глобални центар истинског бизниса, уз осетно сузбијање криминала.

Још је омиљена локација за снимање акционих филмова и „трилера”, као што су „Несаломиви” и „Француска веза”, чија места радње посећују обожаваоци главних улога холивудских звезда у тим хитовима – Кевина Костнера и Џина Хекмена. Али, намерник је могао да се увери у друге мамце велеграда.

У распусно пројектованој забави (око првог маја, који је постао интернационални празник борбе за радничка права, баш због давних, бурних збивања у Чикагу) маса је до дубоко у ноћ дефиловала и задовољавала најразличитије укусе. И – трошењем новца и енергије у клубовима свакојаке разоноде, и – духовним богаћењем у музеју који је хиљаде људи привукао на бесплатно дивљење раскошној збирци слика великана импресионизма…

Чикаго је већ поодавно изградио нови имиџ и добија признања као   симбол брзог напретка. Друга је ствар то што га опседају многи, из САД и са разних страна света, који у његовој даљој прошлости препознају неприличне елементе – своје садашњости.