Београд под „Евровизијом”

Више нема ствари која може да нам поквари „Евровизију” – осим да опет победимо па да све морамо још једном. Дакле, сем тога, све што је могло да нам се деси, већ се десило. А изгледало је да смо најтеже прегурали кад је прва српска евровизијска победница Марија Шерифовић истргнута из „радикалских канџи”. А није било ни почело.  

Значи, још само недељу дана треба да се правимо да је све у реду. Док не оду гости. Они за сада, хвала богу,ништа не сумњају. Кажу да им изгледамо потпуно нормално. И ми истоговоримо њима да су и они нормални. 

План је следећи: три од тих седам преосталих дана до финала „Евровизије” забавићемо их такмичењем у „Арени”. Прво два полуфинала, па финале, а онда ће, ваљда, да иду кућама.  

Ако неко од тих 15.000 странаца, ипак, после „Евровизије”, остане још мало у Београду или, не дај боже, одлучи да погледа остатак Србије, па посумњају да нешто није у реду, правићемо се да смо уморни од такмичења или да смо разочарани што нисмо још једном победили. Наравно, то значи да никако не смемо да победимо.

Ко баш буде толико исцрпљен да не може више да се претвара нека лепо не излази из куће и ствар ће бити решена.

У оним данима када госте не будемо могли да држимо затворене у „Арени”, радићемо што смо и до сада. Кафана, кафана, кафана, па још једна, а онда лепо у хотел. Чим се пробуде, опет у кафану. Ако буду инсистирали да изађу напоље, пошаљите их на реке, тамо су већ организовани бродићи с веселим, лепим и насмејаним Србима који ће их оставити у утиску да смо гостољубив, пријатан народ, увек спреман за песму и весеље. Наравно, нико од тих Срба неће знати ниједан страни језик, да би се смањио ризик да неко покуша да истртља шта се стварно дешава.

Госте нема потребе удаљавати од телевизије јер колико год да гледају ништа неће разумети. Не разумемо ни ми.

Домаћини би требало да се уздрже од изненађености када угледају мале, лепе туристичке аутобусе којима се обилази град. С продавцима сувенира требало би да се поздрављају као да се знају од раније, а на улично осветљење које стављамо само за Нову годину требало би да се гледа са извесном дозом презира као да нам је све то већ дозлогрдило.

С обзиром на то да страни гости већ инсистирају да погледају рушевине од бомбардовања, које су последњих десет година највећа туристичка атракција Београда, не треба се опирати. Напротив. Туристима из НАТО земаља треба рећи да нисмо љути, зато јер нам је то унапредило туризам, и да Београд има још таквих рушевина, додуше из римског периода.

Ако се влада, којим случајем састави док траје „Евровизија”, морамо имати спреман сценарио и за уличне протесте. Ако буду протестовале проевропске снаге, можете мирне душе слагати да се ради о подршци геј популацији која посећује ово такмичење и да се скуп у знак добродошлице, ове године изузетно, поклопио с традиционалном геј парадом која се иначе одржава сваке године у лето, неколико недеља пошто они оду из Београда.

Ако буду протестовале националистичке снаге, реците да се ради о уметничком приказу обичаја старих варварских племена са ових простора и да је то пратећи програм „Евровизије”.

Не треба искључити ни могућност саботаже спољног фактора. Чак и да ми све одрадимо како треба, што је тешко поверовати, љубоморне европске нације могле би да пробају да нам покваре представу. Пред нас ће се, можете се кладити, до последњег дана стављати најненормалнији захтеви што туриста, што учесника на „Евросонгу”.

Не треба одмах параноисати, али ни примати све здраво за готово. На пример, певач из Русије тражио да се у „Арени”, између две песме, зачас направи лед, на коме ће, док он пева, други Рус да клиза. Ако не направимо лед он би, дато нам је на знање, могао и да оде. Може бити да је у питању уметнички хир, а опет... Ту ствар треба решити по кратком поступку: обећаћемо му лед без размишљања, а онда ћемо размишљати како да га направимо. У међувремену ћемо дочекати и крај „Евровизије”. А ако да бог да не победимо, требало би да сличне ненормалне ствари тражимо од следећег победника и домаћина „Евросонга”.

И, да! Шта год да се деси не дозивајте бога у помоћ. Он има својих проблема. Јер, Црква нам је као и држава. Владике се завадиле који ће од њих бити следећи патријарх. Божје слуге би мало да владају.

Али и то ће проћи. Баш као и „Евровизија”.