Било једном у Банату

Био једном један имућни гроф. Ватрени заљубљеник у глуму, позориште и лепу пештанску глумицу. Због ње и њене путујуће дружине одлучио је да сагради позориште у Банату. Било је то 1839. године у Бечкереку, градићу насред панонских поља, на југу Аустријске царевине. Тако барем каже легенда у коју су поверовали Зрењанинци, а позориште из тог града на Бегеју, „Тоша Јовановић”, преточило ју је у свој први мјузикл – „Било једном у Банату”.

Прича о великој љубави из које се родио и опстао банатски храм уметности синоћ се преселила у Позориште на Теразијaма. На даскама, где се играју бродвејски мјузикли, више од 60 глумаца драмске и луткарске сцене зрењанинског театра није само дочарало љубавну драму него целу галерију живописних ликова из Великог Бечкерека у првој половини 19. века – људе и њихове ћуди, маштарења, сплетке, надјачавања моћника али и то како су се прилике у Европи тог времена одржавале на тадашњи аустријски Банат и његов развој.

Осим у музичким и плесним тачкама, публика је могла да ужива и раскошним костимима у које су се глумци и играчи пресвлачили а носили су их весело, славећи не само позориште и уметност него и живот.

Изградњом позоришта с барокним ентеријером, грејањем и осветљењем у које је долазила господа у фраковима, уз пратњу дама у најбољим хаљинама, Бечкерек је показао економску снагу. Али зграда позоришта у коју је, према другој легенди, био преуређен житни магацин важна је и због тога што је постала центар културног живота у којем су се играле представе на немачком, мађарском, српском језику. Здање намену никада није мењало.

– Улога позоришта у друштву одувек је била важна зато што његов задатак није само да забави него и просвети, али томе се не придаје много значаја. Зато стално траје борба да театри опстану, што је у унутрашњости јако тешко, али за дивно чудо још трају – каже редитељ Владимир Лазић и директор Позоришта лутака „Пинокио”.

Лазић и Жељко Мијановић написали су текст за комад „Било једном у Банату”, а Мијановић је аутор стихова за сонгове. Композитор је Нинослав Адемовић, кореографкиња Милица Церовић, сценограф Филип Јевтић, костимографкиња Вања Поповић, а помоћница редитеља Сенка Петровић.