Чланство у ЕУ не може бити надокнада за КиМ

Проф. Зоран Р. Томић (у даљем тексту ЗРТ) обратио се јавности („Политика”, 28. фебруар) текстом под насловом „Србија на раскрсници”, са поруком да „пристаје уз све оне који се у овој и оваквој Србији, ради њене хитне детоксикације – залажу ЗА”.

Садржај наведеног прилога намеће две дилеме: 1. ЗРТ није дефинисао циљну категорију својих истомишљеника „пристаје уз све оне…”; 2. Ако увиђа потребу за хитном детоксикацијом Србије, логично је било да наведе узроке који су довели до токсикације.

Понуђени прилог у највећем делу садржи низ општих места која не заслужују коментар, али оно што јесте важно су побуде које су навеле ЗРТ да напише овакав прилог. Тако ЗРТ предлаже „Изборе за уставотворну скупштину под јаким међународним надзором: израду и усвајање тотално новог устава од преамбуле па надаље”. Што се тиче „јаког међународног надзора”, он нам ни сада не недостаје. Међутим, поента ЗРТ је на преамбули Устава, која дефинише КиМ као део Србије са суштинском аутономијом у њеном оквиру, и обавезу свих државних органа на тој линији. Није реч само о преамбули. Члан 108 третира Војводину и КиМ као територије Србије, а у члану 114 стоји текст заклетве коју су полагали сви председници Србије након његовог усвајања, а односи се на целовитост територије Србије, укључујући КиМ. С тим у вези, било би логично да је предложио шта би нови устав требало да садржи у односу на целовитост територије Србије.

Суштина прилога ЗРТ своди се на референдумско питање „да ли политичком руководству Србије дајете мандат за потписивање правно обавезујућег споразума са косовским Албанцима, уз чврсте међународне гаранције беспоговорне заштите српског становништва на Косову и Метохији и српских светиња на тој територији”. Овако постављено питање је дефектно из више разлога: 1. Важећи Устав не признаје институт државног референдума, већ референдума; 2. У члану 108 изричито пише да предмет референдума не могу бити обавезе које произлазе из међународних уговора, па према томе ни обавеза закључивања правно обавезујућег споразума, који произлази из Бриселског споразума; 3. Према важећем Уставу, мандат се не може дати политичком руководству Србије, а тешко је замислити да би се једна таква одредба могла наћи и у неком будућем уставу; 4. Појам „Србија” је погрешно дефинисан, јер се односи на остатак Србије, без КиМ. То исто односи се и на „косовске Албанце”, јер они живе и у Метохији; и 5. Ови предлози доводе у питање смисао постојања највишег правног акта земље.

Што се тиче „чврстих међународних гаранција беспоговорне заштите”, Срби у Хрватској су их имали (УНПА). Не знам да ли су биле и „беспоговорне”. Упркос томе, десили су им се и „Бљесак” и „Олуја” и егзодус. Кфор на КиМ представља чврсту међународну гаранцију заштите за Србе, не знам да ли и „беспоговорну”, па им се десио мартовски погром (2004), а од доласка Кфора протерано их је са КиМ око 250.000.

На крају, ако бисмо следили логику ЗРТ, онда би то значило да би с времена на време требало доносити „тотално” нове уставе са наведеним или сличним референдумским питањем. У овом случају, то би се односило на КиМ, следећи пут можда на Рашку, затим на Војводину, и тако редом. Није познато да ли се у историји међународних односа једна земља одрекла дела своје територије ради неких виших циљева, као што је чланство у ЕУ. Оно ни са једног аспекта не може бити надокнада за одрицање од КиМ. Зашто би се Србија својевољно одрекла Резолуције 1244 СБ УН, која потврђује њен суверенитет над КиМ и којом је решен статус покрајине (суштинска аутономија)?

Др Милисав Станковић,
опуномоћени министар СМИП-а у пензији