Поклопац наде

Кренуло је од пореске управе, где је требало да затворим неке рачуне. Тамо су ми рекли „имате дуг од 0,27 пара па сиђите доле у банку и уплатите”. Питам „како да уплатим 0,27 пара кад ми паре немамо! Они ми лепо кажу „уплатите један динар”. Океј. Сиђем у банку, испуним уплатницу на један динар и предам службенику на шалтеру. Он обави свој пасао и каже „61 динар, молићу! Трансакција је 60 динара.

Враћајући се кући, станем код трафике да допуним своју бусплус картицу. Девојка из трафике ми каже „имате још 47 динара на картици”. Питам „како је то могуће кад увек уплаћујем једну, две или пет вожњи, по тој логици могу да имам за једну вожњу, или ниједну, али пола вожње никако”. Девојка слеже раменима гледајући у справу у коју је убацила моју бусплус картицу, па додаје „ваша картица више не важи, истекла је!” Молим? Девојка ми враћа картицу. „Мораћете да купите нову”. Од Бајлонијеве пијаце до „Баније” ниједна трафика није имала картицу (кажу, већ две недеље).

Стижем кући и видим да је градска чистоћа испразнила канте, па пођем по своју канту да је вратим у двориште. Кад тамо – отпао поклопац. Позовем Градску чистоћу и замолим да ми донесу нову канту, јер су је њихови радници поломили. Љубазан човек (зове се Саша, заборавила сам презиме) каже да тренутно немају канте, али би поклопац могли да ми пошаљу. Одмахнем главом – аха!

Сутрадан у моје двориште улази неко чудно возило, на коме пише „Градска чистоћа”. Човек из аута пита „да ли сте ви та и та?”. Кажем да јесам. Човек излази из кола и вади нов новцијат поклопац за канту за смеће. Одлази до канте, намешта поклопац и задовољно се насмеши.

Срдачно сам се руковала са радником Градске чистоће (само што га нисам пољубила), не због поклопца за смеће, већ због осећаја да неко мари. Некако се поправио дан.

Мира Лукић