ПРЕКО ПРЕЧЕ, НАОКОЛО БЛИЖЕ

Има ли Србија на путу ка Европској унији – алтернативу? Оптужбе о злоупотребама демократије пљуште са свих страна, па се намеће преиспитивање популарних догми. У политици ствари често нису онакве какве нам се чине; победа некад значи пораз, што су радикали искусили у прошлости, а пораз може да одведе у победу која се смешка социјалистима, како год да обрну… Некад је преко прече, наоколо ближе, а раван пут може да заведе у амбис, па видимо да у политици ништа није црно-бело.

Исто важи и за „европску перспективу” Србије. Нема сумње да је укључивање Србије у Унију одличан циљ. Али они који питање формирања будуће српске владе представљају као мегасукоб између модерних „европљана” и назадних „националиста”, таквим црно-белим, уистину необољшевичким погледом на свет понављају старе грешке. У Србији нема сукоба између напредних и ретро демократа које бриселски званичници данас крсте „националисти”. Реч је о избору метода и избору приоритета. Све парламентарне партије у Србији (са изузетком можда ЛДП-а) желе да Србију виде у ЕУ и то територијално целу. Разлика је у редоследу потеза.

„Проевропски” тим хоће у ЕУ одмах, без обзира на клопке које су водеће државе ЕУ лукаво посејале на том путу. Странке које би да створе „националну владу” такође желе у ЕУ, али не безусловно по „мапи пута” коју диктира Брисел. Припадници оба табора грозничаво траже решења да би се извукли из политичког лавиринта, али напољу их не чека победнички пехар, већ нове странпутице. Правац „про-Европа” је супер, али није мала мана занемарити штету која је Србији у изгледу. Отуда евросрпски блок подсећа на рекламу „узмеш креду и све је у реду” – узели су на кредит од својих симпатизера у Европској унији у протеклих месец дана много лепих и вредних поклона, од потписа Споразума о стабилизацији и придруживању до обећања о новим инвестицијама. Јасно да зајмодавац није такве потезе вукао тик пред изборе у Србији из чистог алтруизма, иначе би део понуда или бар ССП дао много пре, чак коју годину раније.

Унија не мари хоће ли Срби услед „европеизације” боље живети, али није јој свеједно како ће Београд реаговати када ЕУ на Косову после 15. јуна почне с једностраним увођењем Еулекса, евромисије која је за Србију званично неприхватљива јер крши Резолуцију СБ УН 1244. Питање је хоће ли лидери „европске Србије”, после на вересију добијених дарова из ЕУ, бити у стању да чврсто бране државотворну политику Србије на Косову упркос интересима оних код којих су се до гуше задужили. Или ће, када загусти и када државна акција буде најпотребнија, као после проглашења независности Косова 17. фебруара – опет прећи “са дела на речи”?

Ни друштву које би да формира „националну владу” пут није посут ружама. Одбојност према ЕУ, јер је била промотер државности Косова уочи признања покрајине као државе од стране већине чланица Уније, прети да се претвори у трајно тражење антиевропског курса. То је адут за Евросрбе да изолацијом у коју би држава пала плаше заговорнике обликовања „националне” владе, уз прогнозирање суноврата динара, мањка страних инвестиција и низа других проблема до којих, због другачијег међународног положаја Србије данас – ипак –неће доћи. Изузев ако одбојност према ЕУ не достигне тако ирационалан ниво да би Србији запретило да окуси повратак у трагичне деведесете.

Уз два блока која вуку сваки на своју страну, постоји и трећи пут. Јесте да се њиме „ређе иде” јер је „и Србија (а не само Косово) посебан случај”, како то лепо рече словеначки шеф дипломатије Димитриј Рупел у име ЕУ. Тај пут, више него остала два, тражи од српске политике много самоодрицања и да положи испите из прагматичних лекција о потреби трагања за алтернативом – безбедносном, геополитичком, чак чланством Србије у ЕУ.

Зашто је добро имати „излаз у случају нужде” познато је државама које су раније преговарале о уласку у ЕУ. Француска је била најгласнија против придруживања Шпаније и Португала, а попустила је после деветогодишње дискусије у којој су Французи истицали страх од јефтиних радника и пољопривредних производа са Иберијског полуострва. Румунија и Бугарска су учврстиле своје напоре за муњевит улазак у ЕУ 1999, када је њихов ваздушни простор постао насушан за Нато током бомбардовања Србије… Све те државе су данас задовољне у ЕУ јер су вешто штитиле своје националне интересе.

Циљ сваког преговарања је, дакле, досећи споразум који је бољи од онога што се нуди без преговара. Понекад је на прву лопту чак боље остати без споразума, него без поговора пристати на услове који воде у гору ситуацију. Стандард, према коме се успешност преговора оцењује у теорији међународног преговарања зове се БАТНА или „најбоља алтернатива споразуму о коме се воде преговори”. Што је боља нечија БАТНА, већа је његова преговарачка моћ. Већа вам је БАТНА – боље шансе да постигнете оптимум.

Сви који би у „Европу здај” треба да знају да је тражење алтернатива најбоља тактика за разумно смањење цене коју би ЕУ да наплати Србији за учлањење у „Бриселски клуб”. Словенија је, на пример, свој ССП са ЕУ потписала с три године закашњења према оцени тадашњег председника Јанеза Дрновшека, јер није пристала на неприхватљиве услове Рима који је тражио враћање у натури имовине оптаната (Италијана избеглих у матицу пред Титовим режимом), јер је такав захтев Италије био противан Осимским споразумима које је склопила још са СФРЈ.

Није само Словенија показала да попуштање има границе. Три године каскања у потписивању ССП Љубљана не сматра губитком, напротив, јер је постигла више од почетног улога. Хрватска ради исто. У супротном, зашто, кад има толико мора, неће да се одрекне једног парчета за бржи улазак у ЕУ? Хрватска одбија да Словенији уступи чак и најобичнији коридор који би словеначко територијално море повезао са отвореним водама Јадрана. Владимир Иблер, стручњак за поморско право, објаснио је недавно комшијама преко „Младине” зашто Хрватска то не може да учини.

„Поред изгубљене територије, Хрватска би се тако одрекла и важног принципа у спољној политици – начела да никад не смеш да пристанеш на насиљем наметнуто, неправедно или противправно решење. Зашто? Јер би оно убудуће у Хрватској оптеретило њену историју. Поред територије, Хрватска би изгубила и самопоштовање и погазила легалне и легитимне интересе. Сматрам да би Словенија понекад морала да се стави у кожу Хрватске”, опоменуо је Иблер. А може ли ЕУ, бар на секунду, да обује ципеле Србије?

Може ли, онда, Србија да тражи у вези с Косовом мање него што Хрватска очекује од Словеније по питању деобе Пиранског залива/Савудријске вале? Не може. Једино решење које поштује међународно право јесте оно које је одрживо. Као што је најбоља алтернатива за споразум који није оптималан да се настави с преговорима, тако је најбоља пречица за ЕУ тражење пута који наоколо врлуда, али је далеко од замки које вребају на најпримамљивијој и најближој стази.