Шибица у барутани

Иако протести у Београду и већини градова Србије трају већ три, четири месеца, нисам о њима опширније писао. С једне стране, више је него јасно да те протесте генерално подржавам – а и увек ми се чинило да има актуелнијих државних и националних тема.

Ствар се, међутим, у извесној мери променила након последњег викенда и онога што се у суботу увече дешавало испред и у згради РТС-а. Ма колико се то сада вербално ублажавало, и без обзира на то да ли се догодило плански или „случајно”, чињеница је да су од суботе увече протести ушли у нову фазу. Не постоји „мирни упад” у зграду државне телевизије („јавни сервис”). Тај упад, додуше, може бити више или мање насилан, баш као што таква (више или мање насилна) може бити и полицијска интервенција којом вас из зграде телевизије избацују.

У овом случају, руку на срце, и једно и друго било је прилично благо (и упад и интервенција), иако се обе стране труде да докажу и тврде да је било баш супротно. Али дух насиља је, макар и на мала врата, пуштен из боце, и никада се не зна да ли ће се и где зауставити. Најгоре је што нисам сигуран да ли су извођачи овог упада тога уопште свесни, а камоли да ли су прорачунали све ризике и последице. Другим речима, у државну телевизију се не улази. А ако уђете, онда нема изласка до оваквог или онаквог краја.

Добар део опозиционе јавности, па и самих „шетача”, заиста је захтевао „радикализацију протеста”. Али постоје различите форме „радикализације” – а упад у институције (ма колико „миран” и „благ”, и ма колико она чувена тестера о којој Вучић и режимски медији нон-стоп говоре била само део перформанса, а не смртоносно оружје) вероватно је међу последњим и најрадикалнијим у том спектру. Поготово када знамо да су се сами организатори често хвалили како у досадашњим протестима „ни травка није згажена” и колико се критике излило на оне међу њима који су предлагали, рецимо, бацање јаја или тоалет-папира на зграду телевизије, владе или председништва.

Знам да постоји страх од „пропасти протеста”, па је можда неко помислио да ће им тако дати „нови и борбенији импулс”. Но, мени се, на пример, чини да су у барем неколико аспеката протести и до сада били прилично успешни. Пре свега, показали су да опозиција у Србији још постоји. Друго, показало се да постоји прилично велик број грађана који нису подржаваоци ниједне од постојећих опозиционих странака или лидера, али уопште нису одушевљени стањем у земљи, нити ликом и делом Александра Вучића. И који су спремни да то незадовољство јавно манифестују, поред осталог, и упорним суботњим шетњама по престоници и широм Србије.

Другим речима, грађански протести и све оно што се дешавало након пребијања Борка Стефановића у Крушевцу, у великој су мери усталасали политичку сцену и зауставили опасан тренд претварања Србије у једнопартијску државу, са једним апсолутним Господаром, једном Странком и неколико одабраних сателита у власти или „конструктивној” опозицији. Онакви какви су месецима били, протести вероватно нису могли срушити Александра Вучића, али су допринели ослобађању од страха и донекле успорили или почели ублажавати аутизам и ауторитарност режима.

Наравно да је било нелогично и немогуће (а и неправедно) да се ови протести воде и представе као „чисто” грађански и са подједнаком дистанцом и према власти и према опозицији. Опозиција је у њима од почетка имала важну организациону и логистичку улогу и било је, кажем, чак помало неумесно држати еквидистанцу према „прљавој” политици и свим политичарима. Но, с друге стране, мислим да није било превише мудро (иако није немогуће и можда се ствари и развијају баш у том правцу) ни да се протести ставе под капу (шапу?) једне опозиционе формације, коалиције или личности.

Хоћу рећи да је ова досадашња, флуидна, еклектичка, „млака” и за многе незадовољавајућа форма протеста доста успешно зауставила прогресију ауторитарности и медијског једноумља. А тек треба видети да ли ће нека друга, радикалнија и агресивнија форма борбе донети нешто више. Или ће, можда, у радикалности без довољног покрића, угрозити и ове досадашње, крхке и с муком изборене тековине.

Ово горе речено неке читаоце ће сигурно помало подсетити на стару дилему „реформа” или „револуција”, са којом су се, теоријски и практично, одвајкада суочавали сви друштвени мислиоци и критичари. Али и независно од тога који вам је тип друштвене критике дражи (мада је мени, признајем, ипак ближи онај „еволутивни” начин), пре него што се упустите у било какав радикалнији облик политичке борбе морате бити спремни да – пре свега, себи, а и онима које водите – дате одговор на следећа питања. Имате ли јасан план шта хоћете и којим средствима то намеравате постићи? Имате ли снаге и инструмената да ту промену остварите? Имате ли храбрости да се суочите са личним последицама евентуалног неуспеха? Тек уколико је одговор на сва ова питања потврдан, можете ићи даље, свесни ризика и одговорности коју преузимате.

У противном наликујете на децу која се весело играју шибицама у складишту експлозива. С тим да се за дечју неодговорност у њиховој младости и неискуству може наћи макар извесно оправдање.

Уредник НСПМ и народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа