Šibica u barutani

Iako protesti u Beogradu i većini gradova Srbije traju već tri, četiri meseca, nisam o njima opširnije pisao. S jedne strane, više je nego jasno da te proteste generalno podržavam – a i uvek mi se činilo da ima aktuelnijih državnih i nacionalnih tema.

Stvar se, međutim, u izvesnoj meri promenila nakon poslednjeg vikenda i onoga što se u subotu uveče dešavalo ispred i u zgradi RTS-a. Ma koliko se to sada verbalno ublažavalo, i bez obzira na to da li se dogodilo planski ili „slučajno”, činjenica je da su od subote uveče protesti ušli u novu fazu. Ne postoji „mirni upad” u zgradu državne televizije („javni servis”). Taj upad, doduše, može biti više ili manje nasilan, baš kao što takva (više ili manje nasilna) može biti i policijska intervencija kojom vas iz zgrade televizije izbacuju.

U ovom slučaju, ruku na srce, i jedno i drugo bilo je prilično blago (i upad i intervencija), iako se obe strane trude da dokažu i tvrde da je bilo baš suprotno. Ali duh nasilja je, makar i na mala vrata, pušten iz boce, i nikada se ne zna da li će se i gde zaustaviti. Najgore je što nisam siguran da li su izvođači ovog upada toga uopšte svesni, a kamoli da li su proračunali sve rizike i posledice. Drugim rečima, u državnu televiziju se ne ulazi. A ako uđete, onda nema izlaska do ovakvog ili onakvog kraja.

Dobar deo opozicione javnosti, pa i samih „šetača”, zaista je zahtevao „radikalizaciju protesta”. Ali postoje različite forme „radikalizacije” – a upad u institucije (ma koliko „miran” i „blag”, i ma koliko ona čuvena testera o kojoj Vučić i režimski mediji non-stop govore bila samo deo performansa, a ne smrtonosno oružje) verovatno je među poslednjim i najradikalnijim u tom spektru. Pogotovo kada znamo da su se sami organizatori često hvalili kako u dosadašnjim protestima „ni travka nije zgažena” i koliko se kritike izlilo na one među njima koji su predlagali, recimo, bacanje jaja ili toalet-papira na zgradu televizije, vlade ili predsedništva.

Znam da postoji strah od „propasti protesta”, pa je možda neko pomislio da će im tako dati „novi i borbeniji impuls”. No, meni se, na primer, čini da su u barem nekoliko aspekata protesti i do sada bili prilično uspešni. Pre svega, pokazali su da opozicija u Srbiji još postoji. Drugo, pokazalo se da postoji prilično velik broj građana koji nisu podržavaoci nijedne od postojećih opozicionih stranaka ili lidera, ali uopšte nisu oduševljeni stanjem u zemlji, niti likom i delom Aleksandra Vučića. I koji su spremni da to nezadovoljstvo javno manifestuju, pored ostalog, i upornim subotnjim šetnjama po prestonici i širom Srbije.

Drugim rečima, građanski protesti i sve ono što se dešavalo nakon prebijanja Borka Stefanovića u Kruševcu, u velikoj su meri ustalasali političku scenu i zaustavili opasan trend pretvaranja Srbije u jednopartijsku državu, sa jednim apsolutnim Gospodarom, jednom Strankom i nekoliko odabranih satelita u vlasti ili „konstruktivnoj” opoziciji. Onakvi kakvi su mesecima bili, protesti verovatno nisu mogli srušiti Aleksandra Vučića, ali su doprineli oslobađanju od straha i donekle usporili ili počeli ublažavati autizam i autoritarnost režima.

Naravno da je bilo nelogično i nemoguće (a i nepravedno) da se ovi protesti vode i predstave kao „čisto” građanski i sa podjednakom distancom i prema vlasti i prema opoziciji. Opozicija je u njima od početka imala važnu organizacionu i logističku ulogu i bilo je, kažem, čak pomalo neumesno držati ekvidistancu prema „prljavoj” politici i svim političarima. No, s druge strane, mislim da nije bilo previše mudro (iako nije nemoguće i možda se stvari i razvijaju baš u tom pravcu) ni da se protesti stave pod kapu (šapu?) jedne opozicione formacije, koalicije ili ličnosti.

Hoću reći da je ova dosadašnja, fluidna, eklektička, „mlaka” i za mnoge nezadovoljavajuća forma protesta dosta uspešno zaustavila progresiju autoritarnosti i medijskog jednoumlja. A tek treba videti da li će neka druga, radikalnija i agresivnija forma borbe doneti nešto više. Ili će, možda, u radikalnosti bez dovoljnog pokrića, ugroziti i ove dosadašnje, krhke i s mukom izborene tekovine.

Ovo gore rečeno neke čitaoce će sigurno pomalo podsetiti na staru dilemu „reforma” ili „revolucija”, sa kojom su se, teorijski i praktično, odvajkada suočavali svi društveni mislioci i kritičari. Ali i nezavisno od toga koji vam je tip društvene kritike draži (mada je meni, priznajem, ipak bliži onaj „evolutivni” način), pre nego što se upustite u bilo kakav radikalniji oblik političke borbe morate biti spremni da – pre svega, sebi, a i onima koje vodite – date odgovor na sledeća pitanja. Imate li jasan plan šta hoćete i kojim sredstvima to nameravate postići? Imate li snage i instrumenata da tu promenu ostvarite? Imate li hrabrosti da se suočite sa ličnim posledicama eventualnog neuspeha? Tek ukoliko je odgovor na sva ova pitanja potvrdan, možete ići dalje, svesni rizika i odgovornosti koju preuzimate.

U protivnom nalikujete na decu koja se veselo igraju šibicama u skladištu eksploziva. S tim da se za dečju neodgovornost u njihovoj mladosti i neiskustvu može naći makar izvesno opravdanje.

Urednik NSPM i narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista