Показна РТС вежба

У временима визуализације коначно смо добили колаж ТВ слика наше политичке реалности који је разоткрио све слабости власти и опозиције, због чега су и покренути протести широм Србије.

Радио-телевизија Србије постала је симбол чемера овдашње политике, у којој власт на много начина грађане гура у све жешћи револт, док се опозиција не сналази па прети да их врати у апатију. Нема сумње да је Јавни сервис Србије својим снисходљивим односом према властима годинама доприносио настанку све опаснијих друштвених тензија, регрутујући омраз час са једне час са друге стране. Власти су у континуитету показивале да нису приправне да ослободе медијски простор.

Шта је биланс опозиције? Њени лидери показали су да не могу дуго да суздржавају нестрпљење, да не буду у првим редовима и да не држе мегафоне протеста „Један од пет милиона”. Те вечери у Таковској и Абердаревој улици киднаповали су бакљу која се пре три месеца запалила спонтано. Не мора да значи да је то лоше, политичке борбе нема без политичара, али под условом да разнолики ривали Александра Вучића знају шта би са влашћу уколико је једном освоје. Чини се да ни сада не знају да одаберу праве потезе.

Није необично да је случај РТС промовисао Бошка Обрадовића. Енергичном и борбеном лидеру „Двери” није било тешко да се наметне поред колега ветерана који – само зарад мира у кући Савеза за Србију – не смеју гласно да кажу шта им је програм како се не би замерили вођи деснице.

Кључно питање је шта је уопште импулсивни Бошко мислио да може да постигне ад хок акцијом. Зашто је уопште кренуо у „окупацију” јавног сервиса? Зар је могао да помисли да ће РТС – и власт иза њега – лидеру „Двери” омогућити да, прекинувши редовни програм, својим Urbi et Orbi (граду и свету) грађанима Србије пренесе поруке опозиције? Такве ствари се дешавају, али само када неки униформисани капетан – наоружан до зуба, без моторне тестере – уђе у ТВ студио у Кампали да би јавност Уганде обавестио да је извршио државни удар. Свака власт то спречава силом. Нема телевизије која би то допустила.

Зар није било довољно упечатљиво шта о великој медијској крађи мисле они који су у мимоходу звиждали, извикивали пароле и прозивали генералног директора РТС-а који је сам себи исписао смртовницу професионалне каријере? Ако је „екскурзија” у РТС била радикализација протеста, онда је била реч о пуцњу у сопствену ногу. Лидеру „Двери” нису се отвориле двери студија РТС-а.

Коме је пало на памет да захтева оставке шефа државе, премијерке и председнице парламента? Звучи популистички заводљиво, али колико је то реално? Уместо да се концентрише на неколико капиталних тачака – пре свега на ослобођење медија, што је од крунске важности за све будуће фер и слободне изборе – опозиција обећава оно што није у стању да испуни, чиме ризикује да изгуби кредибилитет.

То што дискредитују себе је њихова непромишљена одлука, политичка калкулација иза које препознају неке сопствене интересе, а да ли су свесни да тако деморалишу грађане који траже и очекују системске промене друштва.

Случај РТС показао је да у тактичком смислу опозициона групација – састављена с коца и конопца од левице, центра и крајње деснице – греши. Ако се томе придода чињеница да нема усаглашене стратешке ставове око Косова или ЕУ, јасно је да Савезу за Србију предстоји много унутрашњег сређивања да би оборили спољног ривала.

Шта је биланс власти?

У овој земљи је реалније да режим сам себе сруши иритирајући људе свакодневним бахатостима. Напредњачка власт разрадила је све недемократске механизме, све институције, војску, полицију и медије ставила под контролу једног човека, корупцију и не покушава много да прикрије, партократију је довела до савршенства, а страх инаугурисала као владајући модел живљења. Уместо да размисли како да у будућности избегне инциденте попут РТС-а, који упркос „кобрама”, жандармерији и снагама за разбијање демонстрација лако могу да измакну контроли, власт наставља да агресивно користи медијски монопол. Сломљено стакло министар унутрашњих дела назвао је „демолирањем” зграде РТС-а, док је један режимски таблоид писао о дивљању „пијане хорде испред полиције”. Шеф државе одговара само на питања одабраних новинара.

Програмски директор телевизије Н1 примио је стотине претњи смрћу, које тужилац игнорише, док је његов прекршајни колега приведеним момцима промптно разрезао 30 дана затвора. Без трунке преиспитивања коме припада највећа одговорност за досад недоживљен медијски мрак, Вучић је играо шах за фотографисање уместо да на било који начин покуша да грађанима објасни како мисли да отклони поводе њиховог протеста. Одиграо је гамбит чији је резултат реми између урођене агресивности и патетичног милосрђа.

Одбијајући да се иоле коригује, власт ризикује да разбукта незадовољство које ће се можда овог пута успавати, али ће чекати прву нову прилику да с још већом енергијом хрупи на улицу. Председник себе и јавност заварава речима да је опозиција младе „злоупотребила”.

Ово није критика странака. Ово је критика друштва које су стварали и једни и други. Док се нешто суштински не промени, аутентичан отпор неће бити утишан.

Шта нам случај РТС говори? Ништа што већ не знамо: у Србији се матрица власти тврдоглаво не мења. Када ће неко схватити да се нетрпељивост не побеђује нетрпељивошћу.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа