Pokazna RTS vežba

U vremenima vizualizacije konačno smo dobili kolaž TV slika naše političke realnosti koji je razotkrio sve slabosti vlasti i opozicije, zbog čega su i pokrenuti protesti širom Srbije.

Radio-televizija Srbije postala je simbol čemera ovdašnje politike, u kojoj vlast na mnogo načina građane gura u sve žešći revolt, dok se opozicija ne snalazi pa preti da ih vrati u apatiju. Nema sumnje da je Javni servis Srbije svojim snishodljivim odnosom prema vlastima godinama doprinosio nastanku sve opasnijih društvenih tenzija, regrutujući omraz čas sa jedne čas sa druge strane. Vlasti su u kontinuitetu pokazivale da nisu pripravne da oslobode medijski prostor.

Šta je bilans opozicije? Njeni lideri pokazali su da ne mogu dugo da suzdržavaju nestrpljenje, da ne budu u prvim redovima i da ne drže megafone protesta „Jedan od pet miliona”. Te večeri u Takovskoj i Aberdarevoj ulici kidnapovali su baklju koja se pre tri meseca zapalila spontano. Ne mora da znači da je to loše, političke borbe nema bez političara, ali pod uslovom da raznoliki rivali Aleksandra Vučića znaju šta bi sa vlašću ukoliko je jednom osvoje. Čini se da ni sada ne znaju da odaberu prave poteze.

Nije neobično da je slučaj RTS promovisao Boška Obradovića. Energičnom i borbenom lideru „Dveri” nije bilo teško da se nametne pored kolega veterana koji – samo zarad mira u kući Saveza za Srbiju – ne smeju glasno da kažu šta im je program kako se ne bi zamerili vođi desnice.

Ključno pitanje je šta je uopšte impulsivni Boško mislio da može da postigne ad hok akcijom. Zašto je uopšte krenuo u „okupaciju” javnog servisa? Zar je mogao da pomisli da će RTS – i vlast iza njega – lideru „Dveri” omogućiti da, prekinuvši redovni program, svojim Urbi et Orbi (gradu i svetu) građanima Srbije prenese poruke opozicije? Takve stvari se dešavaju, ali samo kada neki uniformisani kapetan – naoružan do zuba, bez motorne testere – uđe u TV studio u Kampali da bi javnost Ugande obavestio da je izvršio državni udar. Svaka vlast to sprečava silom. Nema televizije koja bi to dopustila.

Zar nije bilo dovoljno upečatljivo šta o velikoj medijskoj krađi misle oni koji su u mimohodu zviždali, izvikivali parole i prozivali generalnog direktora RTS-a koji je sam sebi ispisao smrtovnicu profesionalne karijere? Ako je „ekskurzija” u RTS bila radikalizacija protesta, onda je bila reč o pucnju u sopstvenu nogu. Lideru „Dveri” nisu se otvorile dveri studija RTS-a.

Kome je palo na pamet da zahteva ostavke šefa države, premijerke i predsednice parlamenta? Zvuči populistički zavodljivo, ali koliko je to realno? Umesto da se koncentriše na nekoliko kapitalnih tačaka – pre svega na oslobođenje medija, što je od krunske važnosti za sve buduće fer i slobodne izbore – opozicija obećava ono što nije u stanju da ispuni, čime rizikuje da izgubi kredibilitet.

To što diskredituju sebe je njihova nepromišljena odluka, politička kalkulacija iza koje prepoznaju neke sopstvene interese, a da li su svesni da tako demorališu građane koji traže i očekuju sistemske promene društva.

Slučaj RTS pokazao je da u taktičkom smislu opoziciona grupacija – sastavljena s koca i konopca od levice, centra i krajnje desnice – greši. Ako se tome pridoda činjenica da nema usaglašene strateške stavove oko Kosova ili EU, jasno je da Savezu za Srbiju predstoji mnogo unutrašnjeg sređivanja da bi oborili spoljnog rivala.

Šta je bilans vlasti?

U ovoj zemlji je realnije da režim sam sebe sruši iritirajući ljude svakodnevnim bahatostima. Naprednjačka vlast razradila je sve nedemokratske mehanizme, sve institucije, vojsku, policiju i medije stavila pod kontrolu jednog čoveka, korupciju i ne pokušava mnogo da prikrije, partokratiju je dovela do savršenstva, a strah inaugurisala kao vladajući model življenja. Umesto da razmisli kako da u budućnosti izbegne incidente poput RTS-a, koji uprkos „kobrama”, žandarmeriji i snagama za razbijanje demonstracija lako mogu da izmaknu kontroli, vlast nastavlja da agresivno koristi medijski monopol. Slomljeno staklo ministar unutrašnjih dela nazvao je „demoliranjem” zgrade RTS-a, dok je jedan režimski tabloid pisao o divljanju „pijane horde ispred policije”. Šef države odgovara samo na pitanja odabranih novinara.

Programski direktor televizije N1 primio je stotine pretnji smrću, koje tužilac ignoriše, dok je njegov prekršajni kolega privedenim momcima promptno razrezao 30 dana zatvora. Bez trunke preispitivanja kome pripada najveća odgovornost za dosad nedoživljen medijski mrak, Vučić je igrao šah za fotografisanje umesto da na bilo koji način pokuša da građanima objasni kako misli da otkloni povode njihovog protesta. Odigrao je gambit čiji je rezultat remi između urođene agresivnosti i patetičnog milosrđa.

Odbijajući da se iole koriguje, vlast rizikuje da razbukta nezadovoljstvo koje će se možda ovog puta uspavati, ali će čekati prvu novu priliku da s još većom energijom hrupi na ulicu. Predsednik sebe i javnost zavarava rečima da je opozicija mlade „zloupotrebila”.

Ovo nije kritika stranaka. Ovo je kritika društva koje su stvarali i jedni i drugi. Dok se nešto suštinski ne promeni, autentičan otpor neće biti utišan.

Šta nam slučaj RTS govori? Ništa što već ne znamo: u Srbiji se matrica vlasti tvrdoglavo ne menja. Kada će neko shvatiti da se netrpeljivost ne pobeđuje netrpeljivošću.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista