Да је само један човек

Шта би се десило да се Осма седница другачије завршила? Тренутак од ког можемо да замислимо другачији ток историје јесте затворена седница Председништва ЦК СК Србије, одржана уочи саме Осме седнице. На њој Милошевић није тако убедљиво победио као 24. септембра. Колико се сећам, резултат гласања 20 чланова Председништва био је: 11 за Милошевића, пет уздржаних и четири против. Знам да је у неким тадашњим органима – као у Председништву РК ССО Србије – за одлуку било потребно да гласова ,,за" буде више него оних који су ,,уздржани" и ,,против". Ако се то правило примењивало и у Председништву ЦК СКС, онда је практично Милошевић на тој седници победио за само један глас!

Зашто је та седница права прекретница? Зато што је нова већина, која је успостављена на Председништву, била преломна за одлуку колебљивих чланова ЦК. Јер, сетимо се, у време комунизма, остати у мањини значило је у следећем кораку наћи се ван власти. Пошто су чули резултат гласања на Председништву они неодлучни стали су уз Милошевића. За то ,,ломљење" неодлучних чак је и редослед говорника био важан. Ако се добро сећам, Милошевић је тако вешто поређао дискутанте да су првих неколико сати говориле само његове најватреније присташе. ,,Милошевић сигурно побеђује!", закључили би колебљивци и из џепа извадили говор који је ,,за Милошевића".

Дакле, да је седница Председништва била неодлучна, ни Осма седница не би изгледала као што је знамо. Рецимо, Милошевић је смишљено пустио ТВ пренос јер је желео да цела нација види његов тријумф. Да је резултат био несигуран, вероватно не би било ни ТВ преноса. Заправо, не би било ни оног историјског значаја који ми тој седници данас придајемо. Била би то једна од затворених седница на којој се обрачунавају две комунистичке фракције.

Милошевић је, међутим, тај обрачун могао и да изгуби. Стамболић је, заправо, био ,,бос" комунистичке клијентелистичке структуре. Он је требало да победи, не Милошевић – само да се играло по уобичајеним правилима комунистичког система. Сва вештина Милошевића и састојала се у томе да постави нова правила – попут директног ТВ преноса фракцијског обрачуна.

Милошевић је могао да изгуби Осму седницу. Да ли би онда историја другачије изгледала? Може се замислити читава једна паралелна историја која од те тачке иде другим током.

Најпре, не било ,,митинга истине" и псеудоопозиционог пражњења демократске енергије у Србији. Кроз оних 59 масовних митинга, на којима је народ заправо протестовао против склеротичне комунистичке структуре СФРЈ, испразнио се готово сав опозициони набој према ,,старом режиму". Као што је то лепо приметио Србобран Бранковић, ,,српски народ је драж опозиције искусио много пре осталих, само на апсурдан начин – кроз подршку власти! Опозиција која је касније ушла у политички живот дочекана је са сумњом, као неко ко неталентовано понавља ствари које је неко други већ веома добро урадио".

Без тих митинга и без једног свеже успостављеног националног вође, комунистичка елита у Србији није имала много шанси на изборима. Истрошен и склеротичан режим, какав би остао под Стамболићем, пао би или на улици или на изборима. Без Осме седнице и Милошевића, Србија не би била последња република у СФРЈ у којој су одржани вишестраначки избори. Вук Драшковић би можда био први председник републике, а Драгољуб Мићуновић први председник владе.

Шта би другачији исход Осме седнице донео по судбину Срба у Југославији? Стамболић је и сам био одмакао у ломљењу покрајинског сецесионизма. Војводина би вероватно остала у Србији, како год да замислимо даљи развој догађаја. Шта би, пак, било са Србима у осталим југословенским републикама тешко је рећи. Драшковић и Мићуновић – или већ неки други вођи – вероватно би били далеко кооперативнији са САД него што је био Милошевић. Можда би то учинило да Срби боље прођу приликом распада СФРЈ? Можда би у Крајини још било Срба – истина, без своје државе и без свих права, али би их можда ипак било? Можда Србија не би била ни бомбардована? Можда Срби данас не би били у положају европског парије? И можда бисмо већ били у ЕУ?

А опет, можда би све било још горе? Можда Срба више не би било не само у Хрватској, већ ни у Босни? Ако би их у Босни и било, можда би имали највише локалну самоуправу у одвојеним српским енклавама? Можда би Косово одавно било етнички очишћено, а све тамошње цркве сравњене са земљом? Можда бисмо већ и у Војводину путовали са пасошем?

Ко зна... Ипак, једна ствар остаје да нас фасцинира: све то зависило је можда само од једног јединог гласа на Председништву ЦК. Да је само један човек, од оне једанаесторице који су гласали за Милошевића, променио одлуку данас би вероватно све било другачије. Да је само један човек другачије гласао, многи од нас би живели на другим местима, са другим људима, неки од нас били имућнији, неки здравији, а неки живи... Да је само један човек!