Љубав у Барселони

61. КАНСКИ ФЕСТИВАЛ

Од нашег специјалног извештача
Кан – Амерички независни редитељ, писац, глумац и џез музичар Вуди Ален (1935), више деценија један од најутицајнијих и најинтригантнијих филмских аутора, поново је на Канском фестивалу (некада га је заобилазио у широком кругу, дајући увек предност Венецији). Овог пута је на велику радост гледалишта и критике, као свој тридесет и девети филм, представио романтичну комедију „Вики Кристина Барселона”, у којем се својом омиљеном темом – љубавне везе и односи међу половима, бави на енергичан и готово младалачки начин, помало неочекивано за његове године и огромно и лично и филмско искуство.

Захваљујући веома занимљивој причи коју је написао током боравка у Барселони, непогрешивом одабиру глумаца: Скарлет Јохансон, Хавијер Бардем, Пенелопе Круз и Ребека Хол, које је водио до савршенства, колориту и живости крајолика Каталоније, плачним тоновима шпанске гитаре, коначно и огромној духовитости и комичности ситуација, Вуди Ален је заправо подарио прави биоскопски хит за ову плодну филмску годину.

У разговору за „Политику”, славни редитељ говори о односу према својим филмовима и филмским критичарима, о својим новим глумачким музама и разлозима своје „друге” младости...

Коначно да сретнем правог експерта за љубавне везе!

Да сам толики експерт не би ме исто толико жена оставило!

И „Вики Кристина Барселона” је, између осталог, филм о везама?

То јесте филм о везама и то о вези до оног степена „ако се нешто лепо и занимљиво деси, то је океј”. Пре свега, ово је романтичан филм више него ишта друго, није комедија у смислу у којем је то био мој филм „Sleeper”.

Ви сте се последњих година потврдили и драмама које сте радили, али као да се од Вас стално очекује комедија и смех?

То углавном очекују критичари, а ја одавно оно што они пишу не читам јер бих од толико памети полудео. Углавном пишу, иако различито, сви и веома тачно. Неки највише воле „Ани Хол” неки „Зелиг”, неки „Банане” или „Метке изнад Бродвеја”, „Хану и њене сестре“, „Касандрин сан”, а ја сам углавном задовољан са свих 39 филмова које сам урадио и што онда да се са њима расправљам. Имам 72 године, моје су се артерије промениле, одрастао сам. Тачније, сазрео. Током свих ових година једино сам мењао сниматеље и покојег сарадника, а моји филмови се могу мењати само до степена до којег сам временом одрастао као особа и изборао се. 

Али то нимало не утиче на Вашу енергичност, духовитост, у случају овог филма, и подмлађеност?

Све што сам проживео у животу, и лепо и ружно, све што сам прочитао, одсвирао или гледао, све се у мањој или већој мери рефлектује у мојим филмовима. Сада сам много срећнија особа, имам две мале ћерке, више сам окренут породици и породичном животу и то су лепа и весела искуства.

Дакле, смрт неће више бити тако честа тема и Ваших будућих филмова?

Страх од смрти има свако на овом свету, само што сам ја о томе много говорио и често, рекао бих. Није уопште проблем одбацити помисли на смрт, већ је проблем што смрт не одбацује нас. Добро је што на ову тему могу још увек да се шалим.

Одувек сте имали понеку глумицу-миљеницу, у последње време то је Скарлет Јохансон, а судећи по „Вики Марији Кристини” биће то и Пенелопе Круз?

(/slika2)Глумице су моје музе. Скарлет Јохансон је прелепа девојка и вансеријска глумица са истанчаним сензибилитетом. Веома је паметна и духовита, разуме и мој цинизам и мој хумор. Пенелопе Круз је прави бисер! Можете ли икога другог да замислите у улози ексцентричне и нестабилне уметнице Марије Елене, пуне унутрашње и спољашње страсти, темперамента, животне дрскости? Не верујем да можете! Док сам писао ову причу током боравка у Барселони, имао сам њу у виду и знао сам да ће се она сигурно радовати сусрету са мном.

А какав је тек заводник Хавијер Бардем, да ли је он замишљен као Ваш алтер его?

Мора да се шалите, за такав алтер его ми треба минимум још метар висине! Бардем је велики европски глумац, икона шпанског филма и радо виђен глумац у Америци и једини мушкарац способан да истовремено заведе Пенелопе Круз, Скарлет Јохансон и Ребеку Хол. Мислите да бих и ја то могао!

Овај филм ће, сигурна сам, бити велики биоскопски хит, мада Вас стање на биоскопским благајнама никада није много занимало?

Волим када чујем да људи гледају моје филмове и да им се понеки јако допада. Али, одувек ми је било најважније да сам ја задовољан оним што сам урадио, да се осећам испуњеним, ментално задовољеним. Често се задовољство публике не поклапа са мојим личним задовољством. Никада нисам марио за такозваним „хит-синдромом”, јер је то опасна игра, увек на ивици. Направиш хит филм, други ти буде неуспешан, нестајеш са сцене и добијеш из великих студија шут у д..е. Ја сам одувек радио тихо, продукцијски самостално, увек са малим буџетом и без великог ризика. Ако мој филм није успешан на благајнама, дистрибутери ће изгубити који долар, али од тога их неће заболети глава. Ако имам оно што они називају „хит”, онда им је зарада огромна и то не само од биоскопа, већ и од телевизијске и ДВД експлоатације. Тако, нико не може рећи да ја нисам добра инвестиција...