Зрнце наде усред овог песимистичког света

Кан – Хуманистичка прича о Мари-Лу, директорки установе за негу старијих особа која тежи да уведе иновативну филозофију неге засновану на слушању и поштовању достојанства становника дома и Мари Морисаки, јапанској позоришној редитељки која се бори против рака, и о створеном дубоком пријатељству и удруживању снага у борби да се немогуће учини могућим, чини основу филма „Изненада” јапанског редитеља Рјусукеа Хамагучија. За улоге Мари-Лу и Мари Морисаки Виржини Ефира и Тао Окамото равноправно су освојиле „палму” за најбољу глумицу недавно завршеног 79. Канског фестивала.

У разговору за „Политику” белгијско-француска глумица Виржини Ефира је поделила искуство рада са славним јапанским аутором и добитником Оскара, али и са иранским оскаровцем Асгхаром Фархадијем у чијим је „Паралелним причама” такође у Кану виђена у значајној улози. Говорила је о стварању једне утопије, учењу јапанског језика за потребе филма и ослонцу који је имала у својој глумачкој партнерки с којом дели награду...

Да ли се ваш поглед на свет променио након искуства са овим филмом?

Да, апсолутно. Ово искуство је нешто што никада нисам замишљала у својој каријери, да будем део стваралаштва јединственог Хамагучија. Схватила сам да многе ствари које сам снимајући годинама сакупљала из навике понекад нису нужно биле и предност. Хамагучијев начин снимања филма је потпуно другачији од онога што сам радила у прошлости, тако да је на почетку било помало тешко променити се због њега. Овог пута сам морала све да заборавим и само да пратим његов пример и на личном нивоу то је било невероватно, јер сам размишљала о томе како ми то све доноси наду. Усред целог овог песимистичног света одједном се појавила брига једних о другима, давање простора људима који су другачији од нас. Слушање некога са ким се суочавате и цела ова његова филмска прича некако уверава и потврђује да можемо да наставимо да имамо наду.

У филму постоји нешто попут пројекта наде и облика утопије?

Да, али могу рећи да сам доживела ову утопију током снимања и сусрет са овим сценаријем и са оним што Рјусуке Хамагучи провоцира овим филмом ме је некако фундаментално променило. Постоји нешто што је изазвало смирење. Још један начин да се слуша, посебно оне који не мисле као ја, чак ни политички. Мислим да већ у себи имам идеју да желим да разумем друге. Потребно нам је више разумевања, мање стреса, мање жеље да се произведе неки ефекат.

У филму постоји та размена мисли и снажна интеракција између две жене различитих култура. Која је разлика између одредишта и путовања?

Бити део ствари, не желети нешто на крају, не гурати, правити отиске стопала, стварати тело са оним што нас окружује. И ово понекад измиче, и захваљујући овом филму сада могу много боље ово да сустигнем. Ово искуство је био облик осећаја мира, виђења другог начина, чак и начина слушања других људи. Хамагучи нас је научио да се не стидимо и да имамо праведнији поглед. У филмовима, тако је ретко имати тако леп однос између два женска лика, као што то имамо Тао и ја у „Изненада” и обе смо биле свесне да је права срећа имати све то. А имале смо и једна другу на снимању, да се подржимо и охрабримо. Код Хамагучија поједине сцене трају 20 минута и ако не кажеш праве речи у 11. минуту почињемо све испочетка.

Навикли смо да вас виђамо у филмовима у којима бринете о људима, посебно о деци, али сте овде неко ко истински брине о старим људима?

Понекад имам те неке заједничке ствари које делим са ликом који играм. До сада у каријери нисам толико била у контакту са старијим људима. Имам баку која је имала Алцхајмерову болест, али нисам имала ту навику да стално будем уз старе људе. Зато сам пре снимања имала обуку и то ми је доста помогло да схватим позицију неког ко води дом за старе и оне у терминалним фазама болести.

Сав овај принцип хуманости који видимо у филму заснован је на италијанском психотерапеуту Франку Базаљи. Јесте ли прочитали његову књигу?

Нисам, али је Хамагучи дао ту књигу да прочита Тао и она је тиме била одушевљена. Она је морала да чита и нека филозофска дела и књиге о капитализму. Ја нисам имала такав задатак, јер мом лику све то заједно није било потребно. Лику којег игра Тао јесте.

А шта је био ваш домаћи задатак?

Стигла сам у филм касно, два месеца пре снимања, а морала сам да научим цео текст на јапанском. Нисам могла да кажем ни реч на јапанском, а морала сам да научим и све делове Таоине улоге, јер када она говори, морам да разумем шта каже. Такође, моја позиција у филму је хуманитарна формација, ја сам и антрополог и Хамагучи ми је дао неколико антрополошких есеја да их проучим. Филм и говори о писању, о две жене које пишу, филозофкињи и редитељки коју игра Тао и антрополошкињи коју играм ја и разговарамо и боримо се за хуманији однос према старима у капитализму за који су људи само структура.

Да ли вам је било тешко да научите јапански?

Прво сам научила да читам текст који имам у филму, да разумем звук језика и то сам учила у почетку као музику, а тек када сам савладала звук и мелодију језика онда сам се фокусирала на значење изговореног. Било је тешко, ишло је споро, али су ми уз инструктора много помогли и Хамагучи и Тао. Она добро говори француски и енглески па смо се лако споразумевале током тог помагања.

У Кану смо вас гледали и у филму иранског редитеља Асгхара Фархадија „Паралелне приче”, два филма са два странца. Какво је то било искуство?

Два невероватна редитеља, али начин рада толико различит. У Хамагучијевом филму глумац је у центру свега. Код Фархадија то је камера. Он зна прецизно шта жели. Хамагучи вам даје сав овај посао пре, али после, када одете са сета, слободни сте. Код Фархадија је све подређено слици, камери и мизансцену. Прецизно мораш рећи реченицу на одређеном месту у сцени, другу овде, трећу онде и сви глумци су морали да буду прецизни у томе. Хамагучијев и Фархадијев стил рада су потпуно супротни...

Тао Окамото: Имамо проблем са старијим особама у Јапану

На коментар да говори енглески готово без икаквог акцента, награђена јапанска глумица Тао Окамото каже да је то зато што је двадесетак година живела у САД где је дуго била манекенка пристигла тамо са модних писти из Париза (била је дуго једно од лица Ралфа Лорена), а потом наставила и глумачку каријеру. Ово је њена прва сарадња са Хамагучијем и са Виржином Ефиром с којом је, како каже, постала и пријатељица управо захваљујући интензивном партнерству у филму.

На мој коментар о томе да ми у Европи мислимо да је третман старих људи у Јапану далеко хуманији и бољи, Тао је одговорила:

– Имамо проблем са старијим особама у Јапану, то је добро позната ствар, и заиста се надам да ће овај филм променити мишљење многих људи. Проблем који ми имамо је та диспропорција. Имамо знатно мањи број младих људи који могу да се брину о старима, а имамо много више старијег становништва, а ту је и проблем времена, рада и новца и свих ових ствари које су приказане у овом нашем филму. Мислим да је то огроман сукоб и верујем да многи људи који су се пријавили за ту врсту посла заиста желе да се брину о старима, али капиталистичка структура у којој живимо, као што говоримо у филму, то не дозвољава...