Zrnce nade usred ovog pesimističkog sveta

Kan – Humanistička priča o Mari-Lu, direktorki ustanove za negu starijih osoba koja teži da uvede inovativnu filozofiju nege zasnovanu na slušanju i poštovanju dostojanstva stanovnika doma i Mari Morisaki, japanskoj pozorišnoj rediteljki koja se bori protiv raka, i o stvorenom dubokom prijateljstvu i udruživanju snaga u borbi da se nemoguće učini mogućim, čini osnovu filma „Iznenada” japanskog reditelja Rjusukea Hamagučija. Za uloge Mari-Lu i Mari Morisaki Viržini Efira i Tao Okamoto ravnopravno su osvojile „palmu” za najbolju glumicu nedavno završenog 79. Kanskog festivala.

U razgovoru za „Politiku” belgijsko-francuska glumica Viržini Efira je podelila iskustvo rada sa slavnim japanskim autorom i dobitnikom Oskara, ali i sa iranskim oskarovcem Asgharom Farhadijem u čijim je „Paralelnim pričama” takođe u Kanu viđena u značajnoj ulozi. Govorila je o stvaranju jedne utopije, učenju japanskog jezika za potrebe filma i osloncu koji je imala u svojoj glumačkoj partnerki s kojom deli nagradu...

Da li se vaš pogled na svet promenio nakon iskustva sa ovim filmom?

Da, apsolutno. Ovo iskustvo je nešto što nikada nisam zamišljala u svojoj karijeri, da budem deo stvaralaštva jedinstvenog Hamagučija. Shvatila sam da mnoge stvari koje sam snimajući godinama sakupljala iz navike ponekad nisu nužno bile i prednost. Hamagučijev način snimanja filma je potpuno drugačiji od onoga što sam radila u prošlosti, tako da je na početku bilo pomalo teško promeniti se zbog njega. Ovog puta sam morala sve da zaboravim i samo da pratim njegov primer i na ličnom nivou to je bilo neverovatno, jer sam razmišljala o tome kako mi to sve donosi nadu. Usred celog ovog pesimističnog sveta odjednom se pojavila briga jednih o drugima, davanje prostora ljudima koji su drugačiji od nas. Slušanje nekoga sa kim se suočavate i cela ova njegova filmska priča nekako uverava i potvrđuje da možemo da nastavimo da imamo nadu.

U filmu postoji nešto poput projekta nade i oblika utopije?

Da, ali mogu reći da sam doživela ovu utopiju tokom snimanja i susret sa ovim scenarijem i sa onim što Rjusuke Hamaguči provocira ovim filmom me je nekako fundamentalno promenilo. Postoji nešto što je izazvalo smirenje. Još jedan način da se sluša, posebno one koji ne misle kao ja, čak ni politički. Mislim da već u sebi imam ideju da želim da razumem druge. Potrebno nam je više razumevanja, manje stresa, manje želje da se proizvede neki efekat.

U filmu postoji ta razmena misli i snažna interakcija između dve žene različitih kultura. Koja je razlika između odredišta i putovanja?

Biti deo stvari, ne želeti nešto na kraju, ne gurati, praviti otiske stopala, stvarati telo sa onim što nas okružuje. I ovo ponekad izmiče, i zahvaljujući ovom filmu sada mogu mnogo bolje ovo da sustignem. Ovo iskustvo je bio oblik osećaja mira, viđenja drugog načina, čak i načina slušanja drugih ljudi. Hamaguči nas je naučio da se ne stidimo i da imamo pravedniji pogled. U filmovima, tako je retko imati tako lep odnos između dva ženska lika, kao što to imamo Tao i ja u „Iznenada” i obe smo bile svesne da je prava sreća imati sve to. A imale smo i jedna drugu na snimanju, da se podržimo i ohrabrimo. Kod Hamagučija pojedine scene traju 20 minuta i ako ne kažeš prave reči u 11. minutu počinjemo sve ispočetka.

Navikli smo da vas viđamo u filmovima u kojima brinete o ljudima, posebno o deci, ali ste ovde neko ko istinski brine o starim ljudima?

Ponekad imam te neke zajedničke stvari koje delim sa likom koji igram. Do sada u karijeri nisam toliko bila u kontaktu sa starijim ljudima. Imam baku koja je imala Alchajmerovu bolest, ali nisam imala tu naviku da stalno budem uz stare ljude. Zato sam pre snimanja imala obuku i to mi je dosta pomoglo da shvatim poziciju nekog ko vodi dom za stare i one u terminalnim fazama bolesti.

Sav ovaj princip humanosti koji vidimo u filmu zasnovan je na italijanskom psihoterapeutu Franku Bazalji. Jeste li pročitali njegovu knjigu?

Nisam, ali je Hamaguči dao tu knjigu da pročita Tao i ona je time bila oduševljena. Ona je morala da čita i neka filozofska dela i knjige o kapitalizmu. Ja nisam imala takav zadatak, jer mom liku sve to zajedno nije bilo potrebno. Liku kojeg igra Tao jeste.

A šta je bio vaš domaći zadatak?

Stigla sam u film kasno, dva meseca pre snimanja, a morala sam da naučim ceo tekst na japanskom. Nisam mogla da kažem ni reč na japanskom, a morala sam da naučim i sve delove Taoine uloge, jer kada ona govori, moram da razumem šta kaže. Takođe, moja pozicija u filmu je humanitarna formacija, ja sam i antropolog i Hamaguči mi je dao nekoliko antropoloških eseja da ih proučim. Film i govori o pisanju, o dve žene koje pišu, filozofkinji i rediteljki koju igra Tao i antropološkinji koju igram ja i razgovaramo i borimo se za humaniji odnos prema starima u kapitalizmu za koji su ljudi samo struktura.

Da li vam je bilo teško da naučite japanski?

Prvo sam naučila da čitam tekst koji imam u filmu, da razumem zvuk jezika i to sam učila u početku kao muziku, a tek kada sam savladala zvuk i melodiju jezika onda sam se fokusirala na značenje izgovorenog. Bilo je teško, išlo je sporo, ali su mi uz instruktora mnogo pomogli i Hamaguči i Tao. Ona dobro govori francuski i engleski pa smo se lako sporazumevale tokom tog pomaganja.

U Kanu smo vas gledali i u filmu iranskog reditelja Asghara Farhadija „Paralelne priče”, dva filma sa dva stranca. Kakvo je to bilo iskustvo?

Dva neverovatna reditelja, ali način rada toliko različit. U Hamagučijevom filmu glumac je u centru svega. Kod Farhadija to je kamera. On zna precizno šta želi. Hamaguči vam daje sav ovaj posao pre, ali posle, kada odete sa seta, slobodni ste. Kod Farhadija je sve podređeno slici, kameri i mizanscenu. Precizno moraš reći rečenicu na određenom mestu u sceni, drugu ovde, treću onde i svi glumci su morali da budu precizni u tome. Hamagučijev i Farhadijev stil rada su potpuno suprotni...

Tao Okamoto: Imamo problem sa starijim osobama u Japanu

Na komentar da govori engleski gotovo bez ikakvog akcenta, nagrađena japanska glumica Tao Okamoto kaže da je to zato što je dvadesetak godina živela u SAD gde je dugo bila manekenka pristigla tamo sa modnih pisti iz Pariza (bila je dugo jedno od lica Ralfa Lorena), a potom nastavila i glumačku karijeru. Ovo je njena prva saradnja sa Hamagučijem i sa Viržinom Efirom s kojom je, kako kaže, postala i prijateljica upravo zahvaljujući intenzivnom partnerstvu u filmu.

Na moj komentar o tome da mi u Evropi mislimo da je tretman starih ljudi u Japanu daleko humaniji i bolji, Tao je odgovorila:

– Imamo problem sa starijim osobama u Japanu, to je dobro poznata stvar, i zaista se nadam da će ovaj film promeniti mišljenje mnogih ljudi. Problem koji mi imamo je ta disproporcija. Imamo znatno manji broj mladih ljudi koji mogu da se brinu o starima, a imamo mnogo više starijeg stanovništva, a tu je i problem vremena, rada i novca i svih ovih stvari koje su prikazane u ovom našem filmu. Mislim da je to ogroman sukob i verujem da mnogi ljudi koji su se prijavili za tu vrstu posla zaista žele da se brinu o starima, ali kapitalistička struktura u kojoj živimo, kao što govorimo u filmu, to ne dozvoljava...