Љуби председника свог

Ја сам председник твој. Немој имати других председника осим мене. Ово је најважнија Путинова заповест, потврђена ове недеље у новим законима чији је смисао да, под претњом затвора и новчане глобе, одврате сваку помисао грађана и медија да се сме критиковати Кремљ.

Владимир Путин је пре неколико дана потписао два правна акта којим се предвиђају драконске казне за, како се наводи, увреду државе и њених институција и званичника и ширење лажних вести на светској мрежи. Главни медији су већ одавно у рукама власти, а сад се преузима контрола и над интернетом. И поред тога што се и досад веома водило рачуна о томе шта  се штампа и иде у етар, на сајтовима и друштвеним мрежама увек су се налазиле неверне Томе које су сумњале у вођину промисао, па ће њихова скепса одсад бити прописно санкционисана. Одлучивши да укине и то мало слободе, влада са Црвеног трга се примакла кинеском идеалу демократије.

ДУМИНЕ ТАБЛИЦЕ: Кад су прошли у Думи, закони су стигли Путину на потпис и сад су уведене затворске казне за појединце и дигиталне медије који шире информације схваћене као непоштовање државе и чланова владе. Тужилац је стекао право да, и не чекајући одлуку суда, угаси сајтове чим посумња да су објавили нешто што држава не сматра истинитим. Уколико се појединци на друштвеним мрежама или портали дрзну да понове „деликт”, могу да заврше 15 дана иза решетака или да плате казну у висини и до 23.000 долара. Како су објаснили из Кремља, циљ ових закона је да спречи срамоћење Русије и ширење неистина. Шта то значи у пракси? Држава је арбитар који одређује шта је истинит податак и шта је истинито мишљење. Руси не могу да критикују спрегу власти и олигарха јер ће увредити званичнике. Не смеју да преиспитују ратове у Украјини и Сирији да не би осрамотили Русију. Нема приче о анексији Крима јер је званична истина да је то враћање матици. Забрањено је срамотити функционере помињањем „Панамских папира” и других докумената у којима се наводи да су се ти исти функционери који се лако вређају обогатили пљачкањем државе, чију част толико бране поменутим законима.

НЕКАЖЊЕНЕ ЛАЖИ: Руска влада сматра да је њено право да пресуђује шта је неистина и после прошлих председничких избора у САД, њој се заиста и мора признати да представља ауторитет на пољу лажних вести. Људмила Улицка је ове законе назвала „отвореном цензуром”, али у Кремљу истичу да само желе да стану на реп дезинформацијама. А шта кад је држава највећи извор лажних вести? Која је казна за владу која тврди да је земља самодовољна светска сила којој ништа не сметају западне санкције, а има економију мању од економије Италије или Тексаса? Највећа лажна вест је она о демократији и изборима у Русији. Нема ни владавине народа ни легитимног доласка на власт кад Путин заузда медије, похапси опозиционаре и на биралиштима се суочи само са „својим” противкандидатима. Кад то не би било кажњиво, требало би рећи да је основна претпоставка демократије – смењивост власти, а да Путин влада скоро 20 година и несмењив је. Док су још смели, Руси су се на друштвеним мрежама и у коментарима испод вести на алтернативним сајтовима шалили да ће у сваком случају бити криви на основу једног од два нова правна акта. Ако буду критиковали владу, биће кажњени на основу закона о забрани вређања функционера, а ако је хвале, одговараће на основу закона који забрањује лажне вести.

ОРОЧЕНА СТАБИЛНОСТ: Друга могућност је, наравно, немогућа јер је лаж постала званична истина. Овим законима, Русија се приближила Кини, која одавно цензурише интернет и блокира домаће и стране критичне сајтове. У Москви увелико раде и на „осамостаљивању” интернета и траже од провајдера да саобраћај усмеравају ка тачкама рутирања под контролом владе. То значи да ће Кремљ онемогућавати приступ друштвеним мрежама и сајтовима са непожељним садржајем, што је сврха и кинеског „ватреног зида”. Русији је тешко да се одлучи између две идеје. Прва је да има свој систем, свој пут и да је не занимају западне вредности. Друга је потреба да, ипак, симулира западно уређење као кад организује изборе, без обзира на то што на њима Путин победи у првом кругу са скоро 80 одсто гласова. У мањој мери то се дешава и у Пекингу, па су тамо недавно објавили пандан редовном извештају Стејт департмента о стању људских права у свету. Тако је једнопартијски режим који забрањује слободу говора, шаље дисиденте у затвор а муслимане у логоре за преваспитавање, изразио забринутост због стања људских права у Америци. Комунистичка партија је забринута што се у САД наводно урушавају вредности до којих јој је много стало – медијске слободе и расна једнакост. Кад су у фази да бране своју аутократичност, руска и кинеска влада истичу да су њихови системи гаранти стабилности и да је то важније од демократије. Једино је нејасно зашто су, кад су толико стабилне, од сопствених грађана опасане „кинеском зидом”.