(Не)заштићена домаћа индустрија

Ових дана случајно нађох текст који се односи на економско-трговинску политику Кнежевине Србије крајем 19. века. Прецизније речено, реч је о једном занимљивом догађају, односно расправи посланика у тадашњој народној скупштини, везаној за закључени трговински уговор између Србије и САД, од 2. октобра 1881. године. Скупштина је требало да ратификује тај уговор, како би постао правоснажан.

Тог 10. јануара 1882. године уследила је неочекивано бурна и занимљива вишедневна расправа, у којој су се чули бројни аргументи за и против усвајања тог значајног документа, једног од првих које је Кнежевина Србија тада закључила са неком другом земљом, непосредно после стицања независности на Берлинском конгресу 1878. године. Посебно ми је био занимљив приговор посланика Милана Ђурића, који је изнео тврдњу да тај уговор даје право странцима да стичу некретнине у Србији, чиме се „Србија излаже великој опасности, уколико дозволи да се страни капитал увози у великим (неограниченим) износима, јер ми тада можемо бити само надничари тих богатих капиталиста”. Посланик Марко Поповић критиковао је владу што није водила рачуна о реалној снази српске привреде, која би била суочена са налетом америчких индустријских производа, надмоћних по цени и квалитету, на штету развоја домаће индустрије. Наиме, у Србији је још 1873. године био донет Закон о заштити домаће индустрије, да би, нарочито после стицања независности, развој српске индустрије кренуо брзим корацима, тако да се читав тај период, до краја 19. века одликује великом привредном активношћу, посебно у домену отварања рудника и индустријских предузећа, што је било праћено и јачањем и развојем унутрашње и спољне трговине, везане за такву производњу.

У вези са свим наведеним, питам се како би данас изгледала расправа у нашој данашњој народној скупштини, када би неки сличан документ, значајан за привреду и трговину Србије, био на скупштинској расправи. Другим речима, да ли би данашњи посланици били „на нивоу” оних из далеке 1882. године? Бојим се да не би. С друге стране, своју индустрију смо већ у тој мери уништили (па и привреду у целини, јер смо страном капиталу препустили не само индустрију, него и добар део најважнијих некретнина, пре свега обрадиво пољопривредно земљиште, па и банкарски сектор), да нам више и не треба поменути закон о заштити домаће индустрије.

Младен Обрадовић,
Београд