Хало Хитна

Данас сам, уз ону прву, јутарњу кафу, донела важну, животну одлуку: да се манем крпица и спасавам живу главу. Да свим гардероберним ормарима у стану променим намену и претворим их у апотекарске. И да у њима посебно место наменим „господину бенседину”. Сем столара, већ сутра посетићу и лекара у дому здравља да ми препише поменутог „господина” кога сам целог живота избегавала, али и све могуће лекове за све могуће болести које једног живог човека могу да стрефе.

И све ово, без шале, и вама топло препоручујем. Јер, уколико вам се не дај боже, усред ноћи, што би народ рекао „слоши” или вам „припадне тешко”, не рачунајте на Хитну помоћ. Не гајите илузију да у Београду, кандидату за бар европску, ако не светску метрополу, и упркос оноликим амбулантним колима недавно сликаним на телевизији, таква служба функционише. Ослоните се на кућне ресурсе и лично знање, јер вас наивно веровање у оно што сте пред изборе виђали, својим очима, може скупо коштати.

Истина, није да баш џабе зовете Хитну. Јавиће се они, тешко да ће вас походити, али ћете добити  бар – савет. Попијете један „бенсединчић” или „бромазепамчић”. И то што већи, то бољи – да се по могућству, што би клинци рекли, тако „урадите” да вам, блаженима, Хитна ни у сну не падне на памет. Бар до сутра у подне.Уосталом, шта би уопште могло да вам фали после поноћи. Сем да сте мало хипохондрични, имате несаницу, ноћне страхове и море, да сте сами или још горе – усамљени... Да сте докони, у сваком случају, па зовете оне који раде ноћу, како не бисте будили родбину, познанике и пријатеље који већ увелико спавају. 

А они који су већ будни по службеној дужности телефоном ће проценити, пошто „сасвим добро говорите”, да вама заправо и није ништа, али да сте очигледно „неуротични”, бар за 10 милиграма, помало и алергични, па да би још уз тај седативчић требало да попијете и неки антихистаминик и још неки бронхоспазмолитик. И за сваки случај и неки нитроглицеринчић. И да ушприцате физиолошки раствор у нос. Нема везе што и не знате да поновите изречено са друге стране везе и што, све и да знате, то немате у кући. 

Па шта ако немате? Пробудите комшије (кад поуздано знате да се нису придржавали упозорења здравствених власти да се лекови не гомилају по кућама) или отрчите до дежурне апотеке, иако вам то тамо, без рецепта, неће ни дати. У крајњем случају, шетња у свежој мајској ноћи не може да шкоди.

Уосталом, у међувремену ће ови из Хитне мислити на вас. Чак вам и телефонирати, ма колико се ви ишчуђавали њиховој сналажљивости да пронађу чак и телефон кога нема у телефонском именику и дрскости да без вашег одобрења позивају идентификовани им број. А кад сване, пошто сте имали срећу да се не угушите, више вам неће ни пасти на памет, док будете оптрчавали лекаре специјалисте проверавајући зашто сте се уопште гушили.

Признајем, могло је и да буде и горе, кад ме као паметном човеку претходна лична и туђа искуства нису нечему научила. Да сам се бар сетила да ме прошли пут са повређеним вратним делом кичме, због чега сам после носила онај бели модни детаљ на врату, месец дана пила силне лекове и мазала се разним мазалицама, лекар из Хитне помоћи није убеђивао да није ништа и да само попијем један „бруфен” и наравно „бенседин”. И мирно заспим. И да је, пре тога, седативчић његова колегиница телефонски преписала и пацијенту који је усред хемиотерапије добио такву алергију на медикаменте да се током ноћи цео претворио у црвеног рака...

Наравоученије, ако вам, ма колико тренирали животну филозофију „није ми ништа”, усред ноћи заиста позли, прескочите Хитну. Седите у такси или допузите до Клиничког центра – дежурних у Ургентном или некој државној или приватној клиници... Или зовите пријатеље лекаре.

Сем ако, заиста, нисте неуротични, анксиозни, патите од несанице, усамљени сте и потребан вам је неко с ким ћете водити мале ноћне разговоре. У том случају ја бих окренула 94 и без устезања изговорила: „Хало, драга Савета, овде ваша познаница са угла Цвијићеве и Таковске, добра вам ноћ, напунила сам кућну апотеку, попила сам ’бенседин’, скувала кафу и мало бих да попричамо. Још кад бисте били љубазни да ме, пошто већ имате мој број телефона, ви и позовете да не трошим импулсе, била бих вам јако, јако захвална...”