Halo Hitna

Danas sam, uz onu prvu, jutarnju kafu, donela važnu, životnu odluku: da se manem krpica i spasavam živu glavu. Da svim garderobernim ormarima u stanu promenim namenu i pretvorim ih u apotekarske. I da u njima posebno mesto namenim „gospodinu bensedinu”. Sem stolara, već sutra posetiću i lekara u domu zdravlja da mi prepiše pomenutog „gospodina” koga sam celog života izbegavala, ali i sve moguće lekove za sve moguće bolesti koje jednog živog čoveka mogu da strefe.

I sve ovo, bez šale, i vama toplo preporučujem. Jer, ukoliko vam se ne daj bože, usred noći, što bi narod rekao „sloši” ili vam „pripadne teško”, ne računajte na Hitnu pomoć. Ne gajite iluziju da u Beogradu, kandidatu za bar evropsku, ako ne svetsku metropolu, i uprkos onolikim ambulantnim kolima nedavno slikanim na televiziji, takva služba funkcioniše. Oslonite se na kućne resurse i lično znanje, jer vas naivno verovanje u ono što ste pred izbore viđali, svojim očima, može skupo koštati.

Istina, nije da baš džabe zovete Hitnu. Javiće se oni, teško da će vas pohoditi, ali ćete dobiti  bar – savet. Popijete jedan „bensedinčić” ili „bromazepamčić”. I to što veći, to bolji – da se po mogućstvu, što bi klinci rekli, tako „uradite” da vam, blaženima, Hitna ni u snu ne padne na pamet. Bar do sutra u podne.Uostalom, šta bi uopšte moglo da vam fali posle ponoći. Sem da ste malo hipohondrični, imate nesanicu, noćne strahove i more, da ste sami ili još gore – usamljeni... Da ste dokoni, u svakom slučaju, pa zovete one koji rade noću, kako ne biste budili rodbinu, poznanike i prijatelje koji već uveliko spavaju. 

A oni koji su već budni po službenoj dužnosti telefonom će proceniti, pošto „sasvim dobro govorite”, da vama zapravo i nije ništa, ali da ste očigledno „neurotični”, bar za 10 miligrama, pomalo i alergični, pa da bi još uz taj sedativčić trebalo da popijete i neki antihistaminik i još neki bronhospazmolitik. I za svaki slučaj i neki nitroglicerinčić. I da ušpricate fiziološki rastvor u nos. Nema veze što i ne znate da ponovite izrečeno sa druge strane veze i što, sve i da znate, to nemate u kući. 

Pa šta ako nemate? Probudite komšije (kad pouzdano znate da se nisu pridržavali upozorenja zdravstvenih vlasti da se lekovi ne gomilaju po kućama) ili otrčite do dežurne apoteke, iako vam to tamo, bez recepta, neće ni dati. U krajnjem slučaju, šetnja u svežoj majskoj noći ne može da škodi.

Uostalom, u međuvremenu će ovi iz Hitne misliti na vas. Čak vam i telefonirati, ma koliko se vi iščuđavali njihovoj snalažljivosti da pronađu čak i telefon koga nema u telefonskom imeniku i drskosti da bez vašeg odobrenja pozivaju identifikovani im broj. A kad svane, pošto ste imali sreću da se ne ugušite, više vam neće ni pasti na pamet, dok budete optrčavali lekare specijaliste proveravajući zašto ste se uopšte gušili.

Priznajem, moglo je i da bude i gore, kad me kao pametnom čoveku prethodna lična i tuđa iskustva nisu nečemu naučila. Da sam se bar setila da me prošli put sa povređenim vratnim delom kičme, zbog čega sam posle nosila onaj beli modni detalj na vratu, mesec dana pila silne lekove i mazala se raznim mazalicama, lekar iz Hitne pomoći nije ubeđivao da nije ništa i da samo popijem jedan „brufen” i naravno „bensedin”. I mirno zaspim. I da je, pre toga, sedativčić njegova koleginica telefonski prepisala i pacijentu koji je usred hemioterapije dobio takvu alergiju na medikamente da se tokom noći ceo pretvorio u crvenog raka...

Naravoučenije, ako vam, ma koliko trenirali životnu filozofiju „nije mi ništa”, usred noći zaista pozli, preskočite Hitnu. Sedite u taksi ili dopuzite do Kliničkog centra – dežurnih u Urgentnom ili nekoj državnoj ili privatnoj klinici... Ili zovite prijatelje lekare.

Sem ako, zaista, niste neurotični, anksiozni, patite od nesanice, usamljeni ste i potreban vam je neko s kim ćete voditi male noćne razgovore. U tom slučaju ja bih okrenula 94 i bez ustezanja izgovorila: „Halo, draga Saveta, ovde vaša poznanica sa ugla Cvijićeve i Takovske, dobra vam noć, napunila sam kućnu apoteku, popila sam ’bensedin’, skuvala kafu i malo bih da popričamo. Još kad biste bili ljubazni da me, pošto već imate moj broj telefona, vi i pozovete da ne trošim impulse, bila bih vam jako, jako zahvalna...”