Технолошко убрзавање

ИНТЕРВЈУ

 У данима и седмицама политичких (и изборних) пресабирања мало ко, осим у магловитим наговештајима, предочава да је суштински и суштаствени изазов за Србију – може ли се убрзати технолошки, а тиме и економски корак. Улагања у науку и високо образовање су почетак сваког озбиљног прегнућа, праћеног мноштвом других мера.

Наш саговорник проф. др Радивоје Митровић, с Машинског факултета у Београду, сматра да се не сме изоставити култура (тролист наука–образовање–култура). С великим истраживачким и управљачким искуством – поред осталог три године заменик и министар за науку и технологију – он уверљиво дочарава шта би требало сместа предузети, уколико желимо да земља сваке године бележи седам и више одсто привредног раста.

Мора ли Србија да убрза властити технолошки корак? Шта би ваљало, најпре, предузети?

Србија мора знатно да убрза технолошки развој ако жели да побољша живот грађана. Само стопа раста друштвеног производа од седам и више одсто омогућава да се ухвати прикључак с развијеним земљама. И то може зато што има завидну интелектуалну моћ на универзитетима, у институтима и развојним центрима појединих предузећа. Само на знању и култури заснована стратегија развоја друштва може имати успеха, и на краћи и на дужи рок.

У прилог тврдњи навео бих пример Кине, чије су реформи уобличене на 11. конгресу КП 1978. Тих година економија је дошла до пропасти. Предложена стратегија имала је један суштински циљ – економски опоравак. Резултати су свима видљиви. Страна искуства се у највећој мери користе, али се обједињују с домаћом стварношћу. Мера за прихватање новина јесте утицај на раст друштвеног производа, а предност се даје подухватима који подстичу целу привреду. Нагласак је на високим технологијама и индустрији хране. Јасно је да искуство других земаља (Финска, Јапан, Јужна Кореја, Ирска) не може бити образац, али може бити подстицај и пример.

Које јој погодности иду наруку? Како да их искористи?

У свету, барем у развијеном, на делу је преображај из индустријског у информатичко, може се рећи и у друштво биоинжењерства. Као много пута раније, поставља питање: „Која је стратегија државног и друштвеног развоја најделотворнија?” Сложено питање или прегршт питања, али у основним назнакама стожер развоја Србије су: храна, енергија и саобраћај.Када кажем храна, не подразумевам само примену најновијих технологија у производњи, него и осавремењену машинску, хемијску, процесну и индустрију прераде.Мислим на довољне количине квалитетних производа и прерађевина који ће бити један од стубова за суфицит у спољнотрговинској размени. Шта су то предности Србије?

Географски положај, добри климатски услови, повољан однос сунчеве топлоте и падавина, изванредне погодности у наводњавању (највећа мрежа канала у Европи после Холандије), плодно земљиште и углавном незагађено и, што је најважније, врхунски научници и стручњаци са светски признатим резултатима. Енергија је сигурно једна од прилика за бржи развој, ту пре свега мислим на ваљано осмишљено коришћење фосилних горива (угаљ) и обновљивих извора (сунце, ветар и биомаса). Домаће техничко знање у производњи и преносу енергије је за свако уважавање. Под саобраћајем подразумевам друмски, ваздушни, водни и телекомуникације. Србија мора искористити сва преимућства географског положаја, у свести грађана је погрешно и искривљено схватање да је бити на ветрометини и раскрсници проклетство. У ствари, то је богомдана предност коју не умемо да искористимо.

Због чега је веће улагање у науку и високо образовање од пресудне важности? Зар није целисходније да буду под једном капом?

Издвајања за науку и културу су, у ствари, улагања у сопствени развој. Нема веће производње без савремене технологије, а ни без стручне радне снаге. Покретач промена и напретка у свету су врхунски људи из науке и културе. Светска искуства говоре да су одвајања испод једног постотка друштвеног производа мала, усуђујем се да кажем – занемарљиво мала. Тек с тим процентом стичу се услови за озбиљан разговор у вези с развојем.

Да ли би прва следећа одлука власти требало да буде повећање на један одсто?

За очекивати је да свака влада која жели да буде реформска, и свесна је сопствене и друштвене одговорности за стање и напредак друштва, одмах мора предузети радикалне кораке ка повећању улагања, превасходно у науку, културу и образовање.Сасвим је разумно поставити питање како преустројити и објединити науку и високо образовање.

Зашто су та два подручја, толика сродна и испреплетена, у стварности раздвојена?

Јасно је да без науке и истраживања нема универзитета. Садашње решење по којем су наука и високо образовање раздвојени у два министарства има своје предности и мане. Уверен сам да бисмо свеобухватним критичким преиспитивањем брзо закључили да је друштвено оправдано јединствено администрирање науком и високим образовањем. То је, уосталом, случај у многим земљама.

Где су у свему томе млади и даровити високошколци и истраживачи? Има ли начина да се задрже у земљи?

Млади људи треба да иду у свет, у водеће научне, културне, образовне и техничке центре, као што су одлазили одвајкада (Тесла, Пупин, Миланковић, Петронијевић и многи други). Да стичу нова знања и вештине, да се враћају у земљу, да их преносе на нове нараштаје и примењују у животу. Али морамо да им (а и осталима) олакшамо останак и опстанак: кров над главом, веће зараде, обновљена опрема, чешћа путовања у свет.

Чиме подстаћи металско-металуршку индустрију, без које нема ни изградње енергетске мреже, ни савременог саобраћаја, ни богатијих приноса у пољопривреди?

На основу цене килограма појединих производа може се много тога закључити. На једној страни, килограм најсавременије летелице за извиђање „авакс” кошта 7.700 евра, авионских мотора око 4.000, металних конструкција (зависно од сложености) од 15 до 500. А на другој, килограм пшенице кошта 10-30 центи (зависно од године), малина од 1 до 3 евра итд. (Успут, килограм соса од малина у Немачкој се продаје за око 25 евра.) Из података се јасно види колико тона пољопривредних производа у виду сировина треба испоручити да би се задовољиле потребе за техничком робом (аутомобил, апарати за домаћинство и сл.). Којим путем ићи? Производња хране, да. И то здраве и засноване на најсавременијим знањима и технологијама. Али, и изградња што више прерађивачких постројења и освајање што шире лепезе готових производа, чија је сировинска подлога храна.

Суштински услов јесте усвајање најсавременијих технологија, међу којима машиноградња, информатичке и биотехнологије имају водеће место.