Како сам постао „државни непријатељ” Николић

Државним непријатељем прогласио га је руководећи кадар Службе државне безбедности када се 1999. године, пошто је добио отказ на месту начелника аналитике у тајној служби, запослио у Градској дирекцији за грађевинско земљиште. На челу дирекције тада се налазио Веселин Бошковић, рођени брат Данице Драшковић.

Владимир Николић у разговору за „Политику” вођеном дан после одржаног главног претреса, који се пред Другим општинским судом у Београду, води против четворице радника СДБ-а – Милана Радоњића, Веселина Лечића, Стевана Басте и Горана Живаљевића, говори о мучним детаљима отмице, роковнику са „државном тајном”, прислушкиваном разговору између Вука Драшковића и Огњена Прибићевића после којег је проглашен „човеком СПО-а”…. У време када су га киднаповале бивше колеге из службе, Николић, сада генерални конзул наше земље у Трсту, како тврди, није познавао Вука Драшковића с којим је повезиван.

– У то време службом је руководио ЈУЛ, а руководеће кадрове постављала је председница партије Мирјана Марковић. Довела је Радета Марковића и Уроша Шуваковића на само чело службе. На најважније место, чело београдске Удбе, постављен је Милан Радоњић који ће кренути у „чишћење” кадрова који су „препознати” као неистомишљеници. Групи службеника, међу којима сам био и ја, понуђена су решења по којима смо распоређени за рад на Косову. У решењу се, међутим, нигде није наводило на које радно место смо распоређени, нити на који период идемо. Наравно да сам одбио да потпишем нешто за шта не постоји објашњење, иако сам знао да ће то бити разлог да ме, као непослушног, одстране из службе. И тако је и било. Нашао сам се, практично, на улици. Знајући да ми непослушност и то што сам неистомишљеник такве службе неће бити опроштени, одлучио сам се на својеврстан тест и запослио се у једној приватној фирми као возач, али сам после десет дана добио отказ. Газда ми је рекао да га је звао Раде Марковић и да зато више не могу да радим код њега. Ја сам дипломирани правник, па су ми школски другови понудили посао у Градској дирекцији за грађевинско земљиште – говори Николић.

– Проблем је био у томе што су ме људи из службе доживљавали као „страно тело”. Они су у својим главама исконструисали неке ствари. Мислили су да сам, пошто сам добио посао у Дирекцији, „одао неку тајну” људима из СПО-а. Седам дана пошто ми је понуђен посао, нисам спавао размишљајући шта да радим. Ако се одлучим за то, знао сам на који начин то може бити протумачено у служби у којој сам до тада радио пуних 15 година. Ипак сам одлучио да прихватим посао. Као професионалац, знао сам да ме прате, прислушкују телефон… Наговестио сам супрузи и пријатељима да је служба, у какву се претворила, на све спремна. Рекао сам да, уколико ми се нешто деси, о свему обавесте јавност и помену четири имена, знајући да би иза тога могли да стоје Раде Марковић, Никола Ћурчић, Бранко Црни и Милан Радоњић. Нисмо морали дуго да чекамо . Киднапован сам 1. октобра 1999. године – објашњава Николић.

Истог дана „Студио Б” је објавио информацију о отмици и да су то урадила четири човека која је Николић поменуо. Чак су се, поводом овог догађаја, својим саопштењима јавности обратиле СПО и Демократска странка.

– Два дана после мог киднаповања догодила се „Ибарска магистрала”. Људи из службе планирали су атентат на Вука Драшковића, па су мислили да бих ја, пошто сам радио у Државној безбедности, могао да помогнем у разоткривању тог злочина. Пет дана су ме држали у неком подруму. Све време су од мене покушавали да извуку информацију какву сам то тајну одао СПО-у, па сам за узврат добио посао у дирекцији. Претили су ми да ће ме убити ако не потпишем изјаву. Пуштали су ми траку на основу које су закључили да сам, наводно, човек СПО-а – прича Николић и додаје:

– На снимку се чује како Драшковић каже: „А друга ствар је… они су ухапсили нашег човека”. Дуго сам размишљао која је то „прва ствар”. С обзиром на то да сам био у подруму, нисам знао да се догодио злочин на Ибарској магистрали. После је Раде Марковић свима пуштао снимак, тврдећи да је то кључни доказ.

Намеће се питање како је Вук Драшковић знао да је Николић отет, ако се нису познавали.

Наш саговорник истиче да су његови пријатељи, који су му понудили посао у дирекцији, када су сазнали да је „нестао”, обавестили Вука Драшковића о томе и замолили га за помоћ.

Неколико дана после злочина на Ибарској и пуштања Николића на слободу, упркос томе што није потписао признање да је одао тајну, Николић је изведен пред истражног судију.

– Сумњичили су ме да сам учинио доступним тајне информације неовлашћеним лицима. Док сам био у подруму, људи из Службе су пронашли мој роковник у којем су, наводно, биле записане неке тајне. За тај роковник су сазнали од мене. У њему није било никаквих тајни. Записивао сам неке бројеве телефона, интерне локале, термине састанака… Никакве тајне у њему није било – објашњава наш саговорник.

Затим је и подигнута оптужница против Николића „за одавање службене тајне”. По речима нашег саговорника, цео поступак је водио Раде Марковић, а у случај су били умешани и Балша Говедарица, тадашњи председник Врховног суда, Богољуб Марјановић, председник Окружног суда у Београду, Драгиша Крсмановић, републички јавни тужилац….

– Стражари из Централног затвора су ме 31. децембра 1999. довели у Палату правде на изрицање пресуде. Сазнао сам да је петочлано веће већ гласало. Председник већа био је за осуђујућу пресуду, а четири члана већа за ослобађајућу пресуду. Не знајући шта да ради, судија је отишао у Марјановићеву канцеларију, где су га чекали људи из Службе. Изрицање пресуде је одложено за 10. јануар. Међутим, и тада пресуда није саопштена, јер судија није дошао на посао. Исти сценарио понављао се још пет пута. Шести пут, судија је послао писмо у којем се оглашава ненадлежним за мој поступак. Суђење је враћено на почетак, а предмет је додељен Павлу Вукашиновићу. Он је посао брзо завршио. Осудио ме је на годину дана, иако је запрећена казна била од три до 15 година. Тиме је задовољио налогодавца, али и себи умирио савест.

Када је Николић изашао из затвора, поднео је кривичну пријаву против људи из службе, одговорних за његову отмицу. После је тај предмет, по службеној дужности, преузео тужилац.

– Та 1999. година била је неславна и за Службу државне безбедности с обзиром на то да су људи попут Радоњића узели „правду” у своје руке. Чланови Службе су с поносом говорили да су бранили државу од Ћурувије, Стамболића и свих који су постали државни непријатељи зато што су мислили другачије. Поступак је у току и све је даље у надлежности државе.