Није лако бити родитељ ни у виртуелном добу

Некада се знало: главни „саветници” у васпитању детета биле су бабе, тетке, стрине и искусне комшинице, а у случају компликованијих васпитно-здравствених дилема консултован је и – доктор Бенџамин Спок, тачније његова чувена књига. За већину деце прут је био врхунски „ауторитет”, а по поласку у школу улогу „трећег” родитеља преузимала је учитељица, чија се реч никада није доводила у питање. На родитељским састанцима владала је комеморативна тишина, а маме и тате са стрепњом су чекале „страшни суд” о образовном постигнућу и дисциплини свог детета.

Савремене родитеље пре звука аларма најчешће буде поруке које стижу од неке вајбер групе преко којих бивају обавештени да ће учитељица задати контролни из српског и пропитивати таблицу множења. Када се разбуде и отворе свој „прозор у свет” односно „Фејсбук” или „Инстаграм”, родитељима се нуде најновије књиге из популарне психологије, а на путу од куће до посла на радију најчешће слушају предавање неког психијатра или педијатра који говори о предностима или манама вакцинације или физичког кажњавања.

Психолози, педагози и професори слажу се да се данас суочавамо се извесним парадоксом – никада није било више књига из научне и популарне психологије о васпитању детета, а родитељи никада нису били у већој дилеми како да одгајају своје малишане. Управо је то тема трибине „Како бити добар родитељ у виртуелном добу”, која се данас одржава у Новом Саду на којој ће говорити др Зоран Миливојевић, психотерапеут, и Јована Папан, уредница сајта „Детињарије” и ауторка књиге „Политика за децу”. А на питање због чега је родитељство постало тако компликовано „занимање”, Јована Папан каже:

– Савремени родитељи сусрећу се са тзв. парадоксом избора, који у преводу значи да особе суочене са великим бројем могућности постају све збуњеније и неодлучније. Осим тога, данас постоји снажни социјални императив да се буде савршен родитељ. Јер, како не бити савршен уз толико савета, књига, интернета, социјалних мрежа, психолога, лајф коуча... Заборавља се, међутим, да психологија није егзактна наука и да не постоје универзалне формуле које гарантују да ће дете бити сјајно ако га васпитавају на одређени начин. Стално се намеће идеја да је дете пластелин од којег се помоћу исправног вајања добија фантастична фигурица. Заборавља се да је дете „производ” гена и средине, а истраживања која су рађена на једнојајчаним близанцима, раздвојеним након рођења и одгајаним у потпуно различитим условима показују да они постижу мање-више сличне резултате у животу, без обзира на начин васпитања, социјалну средину у којој су одрастали и квалитет образовања који су имали. Родитељима се стално шаљу поруке типа – ако прочитате одређену књигу, похађате родитељски коучинг или пошаљете дете на одређену активност, добићете савршеног потомка. У реалности, толико тога је ван контроле родитеља да понекад помислим да су у праву црквени мудраци када на родитељско питање „шта је најбоље што могу да урадим за своје дете” одговарају „молите се” – искрена је наша саговорница Јована Папан, која је и мајка троје деце.

Наша саговорница примећује да се многи родитељи толико исцрпљују у покушају да контролишу све аспекте дететовог живота – од избора најбољег вртића, најбоље учитељице, најадекватније ваншколске активности до најбољег тренера – да често немају времена за уживање у родитељству. Живећи у нарцистичком амбијенту друштвених мрежа, у којем постоји императив да се сваки успех подели на „Фејсбуку” или „Инстаграму”, постају фрустрирани када виде да је неко друго дете окићено медаљом из ритмичке гимнастике или добило награду за најбољи састав из француског језика.

– Највећа промена у родитељству наступила је са појавом паметних телефона, односно малих компјутера који обављају више од 50 функција. Телефони су заменили телевизоре који су имали улогу „беби ситерки“ у породици који заокупљају дечју пажњу, а деца су преко мобилних телефона добили прозор у свет који је постао занимљивији од самог света. Због тога су почели да се повлаче у своје собе, што одговара и самим родитељима, јер се плаше за безбедност своје деце. Савремена истраживања говоре да припадници „зет“ генерације проводе чак седам сати са телефоном, а само два са људима – последица тога је пораст анксиозно-депресивних поремећаја и мањак социјалних вештина. Међутим, и родитељи су ти који већину времена проводе на социјалним мрежама где посматрају шта се дешава у другим породицама и како остали родитељи васпитавају своју децу – каже др Зоран Миливојевић.

– У виртуелном добу родитељство није приватна, већ веома јавна ствар. Оно је постало део имиџа, па већини родитеља постаје приоритет да своју породицу представе као савршену. Добар део дана маме сабирају колико су лајкова добиле за салату са броколијем и лососом, а колико за девојчицин „аутфит” за школу. Родитељство постаје начин да се скрене пажња на себе и своје постигнуће – примећује наша саговорница.

– Родитељство се дигитализовало – маме и тате више немају времена за одлазак у школу, али зато имају увид у електронски дневник и оцене свог детета. Ипак, ја мислим да је највећа промена наступила у односу према школи. Некада су родитељи и учитељ били савезници, а данас су родитељи савезници са својом децом. Они стављају знак једнакости између себе и детета, веома лоше реагују на критику а када дете добије лошу оцену или смањену оцену из владања доводе у школу адвоката или прете медијима – оцењује др Миливојевић.