Замућена воља народа

Коалиционе владе су најчешћи владавински образац у краткој историји вишепартизма у Србији. Иако се између демократије и коалиционе владе не може ставити знак једнакости, јер грађани нису тако гласали, „коалиција није девијација иако мало замућује изборне резултате”, каже др Владимир Гоати, политиколог.

Прва коалициона влада формирана је између СПС-а и Нове демократије у јануару 1994. године после децембарских избора 1993. године. Та минимална већинска коалиција са 128 посланика успела је да опстане цео мандат. Већ друга, формирана четири године касније (СПС – ЈУЛ – СРС), била је преширока, а подржавало ју је 187 посланика. Њен мандата је окончан после 5. октобра 2000. године. И потоње владе су биле коалиционе, а најшира коалиција је била Досова која се неславно распала. И нова влада биће коалициона.

Сличан случај нашем у коме ће коалиција СПС – ПУПС – ЈС са 20 освојених мандата бити језичак на ваги догодио се осамдесетих година у Немачкој, када су Зелени, партија Јошке Фишера, били у ситуацији да „додају” социјалдемократама или демохришћанима, како би се оформила влада. У Пољској су пре петнаестак година постојале две велике и јаке коалиције, с једне стране окупљене око Синдиката „Солидарност” (четрдесетак партија с потпуно различитим програмима, од крајње левице до крајње деснице) а с друге стране велика коалиција око посткомуниста (са исто толико мањих или већих коалиционих партнера). Али, Унија „Волношћ” која је добијала шест-седам одсто гласова је била језичак на ваги, па је у три мандата давала премијера, а један од њих је био Тадеуш Мазовјецки.

И пре избора наши су се медији трудили да сазнају постизборне коалиције. Али, нико о томе није хтео да говори иако је најчешћа замерка новинара била да грађани гласају за једне а после владају други. Односно да не знају за кога гласају. Али то није наша „измишљотина”. У већини западних демократија избори не одлучују ко ће владати. Уместо тога одлучује се после избора преговорима између странака. Према подацима из Гоатијеве књиге „Политичке партије и партијски системи” од 218 влада у 12 западноевропских земаља, у раздобљу од 1945. до 1987. године, чак 90 одсто су биле коалиционе.

Од тога 36 одсто су биле минималне владајуће коалиције, 33 одсто мањинске владе, и 21 одсто прешироке владајуће коалиције. Само у 10 одсто случајева једна од партија је освојила више од половине мандата, али је ипак четири одсто тих партија образовало коалиционе владе.

Овај тренд се наставио у Европи и деведесетих година, а у посткомунистичким земљама коалициона владавина била је најчешћа и у Хрватској, Црној Гори, Пољској и код нас. Гоати каже да сарадња између партија подсећа на произвођаче цигарета који се међу собом немилосрдно боре за тржишта, али су спремни на стварање заједничког фронта против забране пушења.

У двопартијским системима, као што је Велика Британија, лабуристи и конзервативци имају јасно одређене циљне групе а изборна борба се у суштини води за неколико процената неопредељених. Ипак, после рата су имали две коалиционе владе. У Белгији фламанске партије не конкуришу за валонске бираче и обрнуто, али су програмски блиске и владају коалиционо.

„Али, у сложеним изборним системима, као што је Црна Гора, више партија се надмеће за гласове сличног или истог изборног тела, због чега су односи између њих конкурентски а изборне осцилације велике. На пример, ДПС и Либерални савез ЦГ (до престанка деловања 2005. године) после програмско-политичког заокрета ДПС-а усмеравали своје програмски сличне поруке ка идентичној циљној групи: проевропски, демократски и тржишно опредељеним појединцима.

Овде је реч о конкурентским партијама, што објашњава беспоштедни политички сукоб који је подстакао ЛСЦГ да у мају 2002. године због прихватања Београдског споразума, којим је одложено расписивање референдума о независности Црне Горе, ступи у савез са програмски различитим, унионистичким партијама (СНП, СНС, НС) поред владајуће коалиције чију је стожерну странку чинио ДПС”, каже Гоати.

Иако је познато да се коалиције пре распадају ако је више коалиционих партнера, по једном белгијском истраживању међуљудски односи битан су узрок неуспеха коалиционих преговора. Можда је зато нова белгијска влада образована после деветомесечних преговора.

Да би коалиције успеле важно је и међународно окружење, односно најмоћније земље на свету, и важне међународне организације дестимулишу образовање владајућих коалиција с партијама чија је приврженост демократији спорна. Пример је Италија чији је мандатар за састав владе, до краја осамдесетих година, обављао претходне консултације са америчком администрацијом уверавајући је да се КП Италије неће домоћи стратешких полуга моћи. И код нас је после 2000. године међународна заједница утицала на изглед владајућих коалиција, па у њима нису учествовали радикали иако су освојили највише места у парламенту.

Коалиције на локалном нивоу често пролазе незапажено. Сва пажња усредсређена је на Републику, јер се на том нивоу доносе важне стратешке одлуке. Тако је било и у западним земљама, али се у некима ситуација мења. Партије леве оријентације у Холандији, Италији и Француској показују све веће интересовање за политику на локалном нивоу, нарочито у градовима. То је резултат јачања региона последње две деценије у ЕУ. Код нас се на локалном нивоу много боље сарађује него на републичком. „Али, да политичка дистанца није неважна ни на локалном нивоу показује забрана ДС да чланови те партије суделују у владајућим коалицијама са СРС-ом. Када је та забрана прекршена у Неготину ИО ДС је 2005. године искључио из странке свих 12 одборника из те странке. И ДСС је искључио три одборника у Бечеју због тога што су образовали већину са одборницима ПСС-а и ДЗВМ-а.

Ни овде није занемарљив међународни чинилац. Агенција САД за међународни развој је општинама у Србији дала 15,5 милиона динара, али нису помагали општине у којима су председници били из СРС-а или СПС-а. Београдској општини Звездара помоћ је почела да пристиже 2005. године када је уместо радикала на чело општине дошао демократа.

Други пример је одлука амбасадора САД и Велике Британије у СЦГ да средином 2005. године не посете Ниш јер је градоначелник тог града поклонио аутомобил сину једног од хашких оптуженика. Представници опозиционих партија у Нишу су то протумачили као изолацију тог града па су покренули иницијативу за смену градоначелника, али је иницијатива пропала”.