Чачански блуз

У   дипломатско-обавештајним круговима дуго се препричавао следећи догађај. У то време, међу мушкињем у Србији владао је модни тренд у ком су доминирали црни и тамносиви тонови. На америчкој турнеји, где се уговарало рушење Милошевића, Веља Илић био је беспрекорно одевен: црна кошуља, црна кравата, црно одело. Прича се да је један амерички новинар, на кастингу за новог вођу Срба, с великом знатижељом упитао:

– Ко је овај господин који тако зналачки комбинује црне боје?

Можда га је баш модни недостатак спречио да постане Воја Коштуница пре Воје. Али, кад му је пропао покушај да изађе на црту Слоби, типичан представник жестоке чачанске школе мишљења показао је друге таленте. Веља, наиме, није похађао школу у Кумровцу и курсеве за стратешки маркетинг и вероватно за Котлера мисли да је некакав зликовац из америчког Конгреса.

Иако годинама очима не могу да се гледају, Чачанин Бошко Обрадовић схватио је да дугогодишњи господар града на западној Морави одлично познаје бит српске политике. Може ли, дакле, Бошко постати Веља? Што је он убеђенији у то, Србија има мање шанси да постане нормална. Лидер Двери, наиме, не схвата још нешто. Вељина мистерија је у његовом непрсканом политичком таленту. Чак и кад крене песницом ка вама, или би да вас набије на шимику, има нешто неодољиво у том занесеном погледу, бекамовској фризури и зајапурености, као да је управо утекао пред разјареним Ужичанима које је урадио за неку лову.

Мит о Вељи започео је када се 5. октобра ујутру, 2000. године, с оклопно-механизованом колоном Чачана, све самим љутим и набилдованим камионџијама, упутио ка Београду. Касније се потврдило да је међу тим јунацима петооктобарске револуције био знатан број официра и подофицира Војске Југославије, одсек специјалне јединице, тако да је прича о њиховој изненадној прекоманди међу Вељине добровољце само појачала бајке о тадашњем градоначелнику Чачка, као много озбиљнијем див-јунаку из досовског циклуса. Онако задихан, црвен и распојасан, у тренерци, на путу за Београд.

А у Београду је одувао полицију. Потом је последњи одбрамбени бедем разнео багером и ушао најпре у Скупштину, а потом у власт, доводећи све остале на власт. Док су Београђани бежали од сузавца што даље од круга двојке, Веља га је удисао пуним плућима, као да усисава сав ваздух с планине Јелице, свестан да после толико испијене ракијице, коју му је поклонио Атанасије Јефтић, сузавац на његова чула делује као камилица.

Зато, кадгод су претходне владе расправљале о некаквом Илићевом испаду или крадуцкању, консензусом би предложили да, евентуално, неваљали министар упише курс лепог понашања.

Бошко Обрадовић је најпре помислио да његов стилски редизајн може да га приближи врху српске политике. Одбацио је џемпер „златиборац”, заменивши га модерним оделима, па се чини да је од дверјанина који баштини старословенско појање и љотићевску идеологију провучен кроз фотошоп. Док Веља тврди да су Бошкови стилисти Американци, Бошко се не да, алудирајући да су га фризирали Руси. Веља, опет, сумњичи лидера Двери да је препакован у перспективног лидера у лабораторији Александра Вучића где су, основано се сумња, порађани и Саша Радуловић, Саша Јанковић и Бели Прелетачевић. Можда због тога што је Бошко омогућио да СНС дође на власт у Чачку? Али, ако су Саше и Бели заиста политички нестали – још се трага за њима, чак и на „Твитеру” – дверјанин не мисли да се претвори у духа, већ преузима вођство у Савезу за Србију, проваљујући двери РТС-а. Ваљда је мислио: Ако је могао Веља, могу и ја.

Али, Илић је постао Вучићев дисидент из нехата, бесан на шефа напредњака, јер после министарског мандата није добио управу над „Коридорима”.

Иако се тада чинило да је старији Чачанин потпуно потонуо, показало се да стари асови умеју да се расане, за сада само на алтернативним телевизијама. Иако изгледа поспано, с каубојским каишем и кошуљом раскопчаном од стомака нагоре, Веља се претворио у најбољег стендап комичара, сочно описујући Вучићеву владавину.

Наравно, очекивати да Веља доживљава моралну катарзу једнако је веровању да ће трговци половних аутомобила тражити да се региструју као Јеховини сведоци, а да се потом заклињу да нису враћали километражу. Да је добио „Коридоре”, Вучић би му изгледао и виши него што јесте.

Али, стилизовани Бошко, који је наметнуо насиље као преовлађујућу политичку матрицу Савеза за Србију и преузео протесте, одаје утисак човека којем одело постаје све тешње и поред тога што је одличан реторичар и није плашљив. Али, како ће са себе скинути плашт љотићевца? Свакако не тако што ће опет провалити у РТС да би поклонио по цвет новинаркама. Веља Илић се, међутим, одувек осећао комотно. И када је обећавао да ће лично скинути пет километара асфалта с ауто-пута и спојити два села у општини којом влада Нова Србија, и када је најстрашније вређао Ољу Бећковић, и када је, уочи 5. октобра, од ЦИА добио сателитски телефон. Наиме, једини је од лидера ДОС-а који је мислио да су му Амери увалили телефакс.

Да ли ће се двојица чачанских политичких блузера удружити и поред жестоких оптужби које су размењивали? Ако се то догоди, немам сумњу ко ће им бити кум.