После поста – проводаџисање

На помен балова, данашњем човеку су прва асоцијација забава и плес. Међутим, пре 200 година, балске дворане широм Европе су биле својеврсна чворишта друштвеног живота. Осим што су уобличавали манире грађанске класе, балови су служили и за склапање брачних и пословних партнерстава. У доба кад се није могао ни замислити настанак „интернета”, они су били својеврсна претеча умрежавања људи, махом из виших слојева. Ни Србија није била изузетак.

Осим владара и страних конзула, балске забаве су у нашу земљу у 19. веку донели сународници „из прека”, превасходно из Хабзбуршке монархије, каже за наш лист каже Милорад Стокин, мастер музички уметник и оперски певач, аутор и уредник „фејсбук” странице „Фрагменти прошлости”. Овај пасионирани истраживач прошлости и предавач однедавно држи предавања о теми дворских и јавних балова међу Србима.

„Први јавни бал међу Србима је забележен у Земуну 1827. године, вероватно у некој гостионици. Сачуван је податак да је кафеџија који га је организовао тражио да се одреде патролџије с батинама које би спречиле долазак оних који нису хтели да плате улаз. Први дворски бал у Србији је приређен 1834. у Народном суду у Крагујевцу, тадашњој престоници, у част ордена који је кнез Милош добио од султана. То је био до тада невиђени догађај, а посебна делегација је ишла по кнегињу Љубицу и малог Михаила у двор”, објашњава Стокин.

Омасовљењу балских забава ће допринети и страни конзули. Тако је крајем 1837, по успостављању српско-британских дипломатских односа, енглески дипломата Џорџ Лојд Хоџис уприличио бал у својој кући у част кнеза Милоша, али и сопственог унапређења у генералног конзула Велике Британије у Србији. Да би му се реванширао, Милош је већ почетком 1838. „узвратио” балом у конаку на Топчидеру.

Исти владар је заслужан и за настанак Светосавског бала, први пут одржаног у Бечу 1846. године, за време кнежевог изгнанства у том граду. Намера му је била да тако окупи српску и словенску заједницу у Бечу како би агитовао за своје политичке циљеве.

„У Србији је први Светосавски бал приређен 1860. године. Његовој популарности је сигурно допринела чињеница да је организован одмах после поста, то јест у време месојеђа”, објашњава Стокин.

Од те исте 1860. кнез Михаило Обреновић ће са супругом, кнегињом Јулијом, бити покровитељ бројних добротворних балова, попут оног из 1865. за изградњу Општинске болнице – данашње зграде Српског лекарског друштва у Улици Џорџа Вашингтона. Иначе, за време прве владавине кнеза Михаила, окончане 1842, у Београду је започета изградња прве балске дворане у хотелу „Код јелена”, коју је кнез финансирао својим средствима а радови су окончани 1843. године.

Добротворне балове су приређивале и различите организације и удружења. Из редоследа игара са забаве коју је 1885. приредио школски одбор општине београдске, за касу школског фонда, дознајемо да су окосницу репертоара чиниле народне игре и кола. Отварање је било уз „Краљево оро”, затим би уследиле „Чачанка”, „Србијанка”... све до првог од два кадрила. Затим су комбиноване народне и европске игре (мазурка, полка, валцер). Бал је затворен игром „Лепа маца”.

Позивнице би званицама обично стизале десетак дана пре догађаја, после чега би уследила опсежна припрема.

„Постојала је етикеција, девојке су долазиле углавном у белим тоалетама, даме су носиле хаљине са шлепом у тамнијој боји, старије госпође су долазиле у тоалети у народном духу, а господа у фраку с одликовањима и лентама. Припадници војног кора су носили свечане униформе с декоративним елементима”, истиче Стокин.

Званице су репрезентовале своје богатство углавном кроз тоалете својих ћерки стасалих за удају, од којих ће многе наћи и младожењу на баловима. Томе је, наравно, претходио плес.

„Нисам наишао на податак да је у Србији било правило да не сме да се одбије каваљер за плес. Можда је то више важило за стране балове. Код нас су девојке често плесале с братом, а ако одигра више од једног плеса с неким другим, одмах би кретале приче да је то потенцијални младожења”, наводи Стокин.

У време краља Милана, званицама су дељене и богато илустроване књижице с монограмом владара. Осим реда игара, у примерцима за девојке се налазио и списак каваљера који су желели да плешу с њима, благовремено припремљен у „дослуху” мушких званица и церемонијал мајстора.

На баловима се, дабоме, и јело и пило, али се пазило да се не претера, јер су званице водиле рачуна какав ће утисак оставити. Сушта супротност су били „кромпир балови” нижих слојева по периферијским кафанама, настали као сурогат отмених грађанских забава. Њихови учесници толико нису водили рачуна о својим покретима да су скакали као да шутирају кромпире.

„Кад засвира коло, газде, шегрти и калфе би се изували, скакали и дизали толику прашину да су кафеџије морале водом да поливају кафане наредног дана. Тиме је угледање на грађанске балове доведено до карикатуралности”, каже Стокин.

Штраусов кадрил за Александра

На једном од београдских балова је лично свирао бечки композитор Јохан Штраус Млађи, са својом трупом. Син чувеног Јохана Штрауса, који је и иначе компоновао по наруџбинама неколико српских владара 19. века, наступио је 1847. у гостионици „Српска круна”, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Том приликом, он је за кнеза написао „Александар кадрил”, за шта је богато дариван.

Топ прикривен цвећем

О значају балова за очување националног идентитета сведочи пример мањинских народа у Аустроугарској у 19. веку.

„Ниједан српски бал се није могао замислити без кола као демонстрације националног идентитета. Баш као што је један музиколог назвао Шопенову полонезу ’топом прикривеним цвећем’, јер кроз фину уметничку форму позива Пољаке на национално ослобођење, тако су и на српским баловима радо певане химне буднице, позивајући на буђење националне свести, попут ’Радо иде Србин у војнике’ или ’Устај, устај, Србине’”, објашњава Милорад Стокин.