Два примера из живота два народа

Пре пола века боравио сам на двогодишњој специјализацији у Риму. Између осталог, фасцинирали су ме врло чести штрајкови („шоперо”), као и редовни и ванредни избори. Али, бучни Италијани, који очигледно воле да се баве политиком, имали су неколико значајнијих партија, често су излазили на улице у самом центру Рима и протестовали. То је мене, који сам дошао из једнопартијског система, из средине у којој је владало једноумље у свим сферама живота и делатности, посебно фасцинирало.

Нашао сам се у једном тренутку у близини двојице Римљана, који су очигледно били пријатељи. Уз неколико речи упознавања, на крају параде, позваше ме „на чашицу вина”. Почели смо да се детаљније упознајемо, као и да коментаришемо тек завршене догађаје са улице. Моји нови познаници убрзо открише да су припадници две потпуно различите партије. Један је био члан Комунистичке партије Италије, а други неофашиста, члан партије која није у називу носила тај атрибут. Нису крили, ни један ни други, своја политичка опредељења. Био сам очаран. Разумљиво због чега.

Сада, сећајући се тих давних дана, сведок сам бурних политичких догађања код нас. Мноштво партија (што је у реду), власт и опозиција су у сталним сукобима. Међутим, међусобно се не подносе, да не кажем, мрзе се. Оптужују се, уз најпогрдније речи, све чешће и чешће, са мноштво вулгарности. Речи: лопови, битанге, фашисти, праве хаос у њиховим односима. Све горе од горег. Ја лично имам свој став, трудим се да га формирам са што исправнијим начелима, исправљам га, прихватајући добре предлоге „оних других”. Често се питам шта је то са нашим народом. Зашто се толико мрзимо?

Да ли двојица Италијана од пре пола века могу да нам укажу на нешто квалитетније и боље у људским односима? Зашто они имају тај квалитет, а ми га немамо? Зар је почивши патријарх Павле узалуд говорио: будимо људи!

Мишо М. Младеновић,
акад. сликар и писац, Београд